Saglasno običajnom pravu, o vladaru - u konkretnom slučaju, Vučiću - mora se govoriti samo u superlativima, pa čak i u slučaju - kada se o vladaru uopšte i ne govori.
Ima autoriteta koji dugovečnost Starog Egipta pripisuju dalekovidosti i mudrosti njegove istoriografije koja je dostojnim beleženja smatrala isključivo faraonske rođendane, verske svetkovine, pomračenja Sunca, zemljotrese, nadolaženja i povlačenja Nila i sl., dočim je tendenciozno prećutkivala izgubljene ratove, nerede i pobune robova, kojih je svakako bilo i o kojima nas izveštavaju istorije susednih naroda.
Strategija, međutim, drevnih egipatskih istoričara nije bila da neblagovremeno i neobjektivno obaveštavaju javnost - kako to mi današnji vidimo - nego su tako postupali zato što su verovali da neke stvari i događaji - ma kolio bili burni - naprosto nisu dostojni istorije. Izgledalo je kao Kosmodisk, ali je delovalo. Nezabeleženi izgubljeni rat posle deset godina, više nije bio izubljen, a nepomenuti meteži i pobune već koliko sutra se nisu ni dogodili.
Samorazumljivo je da takva razmišljanja - makar ona bila samo ex cathedra - nemaju nikakvu prođu u društvu u kome su pobune, meteži i izgubljeni ratovi temelji nacionalnog identiteta, pa je otuda bilo još samorazumljivije da će kolumna "Zašto kažeš grob, a misliš Vučić" - čije je naravoučenije bilo da nije dobro od komarca praviti slona - izazvala žestoki amok i još žešću reakciju među botovima iz potfamoznog komentatorluka. U inkriminisanoj kolumni kao primer pametnog postupanja sa događajima-komarcima, naveo sam engleskog kadiju koji je nakon konsultacije sa krivičnim ćitapom, đilkoša koji se popišao pred kraljicom, oglobio sa dvadest funiti, ali ga je oslobodio iz mardelja jer, saglasno anglosaksonskom pravu, prisustvo kraljice prekršajno delo pišanja na javnom mestu ne čini kažnjivijim nego što jeste.
Saglasno, međutim, srpskom običajnom pravu, o srpskom vladaru - u konkretnom slučaju, Vučiću - mora se govoriti samo u superlativima, pa čak i u slučaju - a takav je bio Sergejev - kada se o vladaru uopšte i ne govori. To je, čini mi se, postupak dibidus suprotan praksi egipatskih istoričara. Staroegipatski istoričari su prećutkivali stvarne pičvajze, novosrpski pak botovi iz lojalnosti prema sendviću - pardon, Vučiću - priviđaju i izmišljaju pičvajze i tamo gde ih nema, a sve je to, skupa sa svim našim svakodnevnim pičvajzima, proizašlo iz paroksizma samoviktimizujuće psihologije koja smatra da se - ako "nam" se ne događa rat, državni udar ili atentat - u stvari ništa i ne događa. Budući da u inkriminisanoj kolumni nemadoh dovoljno karaktera da naravoučenije izvedem u njegovom totalitetu, učiniću to sada. Ako u komarcu vidiš slona, time nećeš povećati komarca, ali ćeš zato slonu omogućiti s da nesmetano uđe u prodavnicu porcelana.
(DANAS.RS)
Bonus video:
