Nedovoljno se razume veza između raspada Jugoslavije i rata u Ukrajini. Kao presedan za rusko priznanje i aneksiju Krima 2014. i delova istočne Ukrajine prošle godine Vladimir Putin i njegovi saveznici često se pozivaju na slučaj Kosova, nekadašnje južne srpske pokrajine koja je 2008. proglasila nezavisnost. Nebitno je da li je ta paralela validna ili ne. Za Putina, neuspeh Rusije da zaustavi 78-odnevno Nato bombardovanje Srbije 1999, nakon što su stotine hiljada etničkih Albanaca izbegle pred srpskim snagama tokom sukoba sa gerilcima kosovskih Albanaca, označio je dno ruskog postsovjetskog kolapsa i poniženja. Pozivanje na slučaj Kosova kao opravdanja svojih postupaka sirovi je oblik geopolitičke pakosti. Ali razmišljajući o budućnosti Ukrajine stalno se vraćam na posleratnu sudbinu Bosne i Hercegovine, o kojoj sam prošlog juna razgovarao sa Alidom Vračić, bosanskom analitičarkom.
Bili smo na jadranskom ostrvu Cresu. Snimio sam našu diskusiju i, dok je ponovo preslušavam, čujem kako more nežno pljuska duž obale i prijatelje koji nam dovikuju u prolazu. Poslednji period premeštanja velikih delova evropske teritorije iz jedne države u drugu odrazio se i na Cres. Ostrvo je 1947. oduzeto od Italije i dato Jugoslaviji; kada je ta država nestala pripalo je Hrvatskoj. Sa druge strane obližnje Istre je Trst, koji je na kraju Drugog svetskog rata bio predmet žestokog spora između komunističke Jugoslavije i Italije koju je podržavao zapad. Grad se 1954. vratio pod italijansku vlast, a južni deo regiona je postao jugoslovenski. Iste godine je Krim, koji je bio deo Rusije, prebačen u Ukrajinu. Pošto su dve sovjetske republike bile u istoj državi, to tada nije bilo mnogo važno. Danas je Trst zaboravljen, dok se pitanje Krima vratilo kao bumerang.
Vračić mi je ispričala kako se uznemirila kada joj je zajednički prijatelj iz Odese rekao da će ukrajinske snage „na kraju pobediti po svaku cenu“. Upravo tako smo se osećali 1992. godine u Bosni, rekla je. Tada je imala 14 godina, krila se od srpskih granata u podrumu svoje kuće u Sarajevu. „Slušali smo radio“, sećala se ona. „Puštali su patriotske pesme o tome kako je naša vojska veoma jaka i kako ćemo slaviti kad se rat završi“. Ali 30 godina kasnije ostala je samo gorčina: „Bojim se da će tako biti i sa Ukrajincima… Treba da se spreme za mnoga razočarenja… Ljudi koji su bili van zemlje za vreme rata biće slavljeni kao heroji i obogatiće se preko noći. Ratno profiterstvo će boleti Ukrajince više od samog rata.“
* * *
Dovoljno je guglati reči „Ukrajina“ i „rekonstrukcija“ da bi se videlo kako se već uveliko razmišlja o posleratnom planiranju. Evropska unija, međunarodne finansijske institucije i vlade Ukrajine i njenih saveznika trenutno razmatraju astronomske sume, kojima bi se, ako stignu, platilo sve, od obnove stambenih objekata i infrastrukture do dekarbonizacije. Dok traje rat ti iznosi se mogu samo zamišljati. Ali pod pretpostavkom da veliki deo Ukrajine, ako ne i cela zemlja bude oslobođena od ruske okupacije, postavlja se realno pitanje budućnosti ove zemlje.
Kako vidite tu budućnost zavisi od toga da li ste optimista ili pesimista. Pesimisti smatraju da će Ukrajina biti džinovska nova Bosna. Ako bi se, na primer, hipotetičkim mirovnim sporazumom obnovile granice Ukrajine, ali sa nekim oblikom autonomije za Krim i delove Donjecka i Luganska, koji su od 2014. faktički pod ruskom kontrolom, da bi prošle godine bili pripojeni Rusiji, takva država bi mogla postati duboko nefunkcionalna. To je ono što se dogodilo u Bosni, gde decentralizacija i stalne pretnje secesijom regiona pod srpskom kontrolom otežavaju, a ponekad i onemogućavaju osnovne usluge građanima u zemlji kojom rukovodi 14 različitih vlada stvorenih na osnovu sporazuma u Dejtonu kojim je 1995. okončan rat u Bosni. Svake godine stanovništvo Bosne se smanjuje i stari, što je trend koji je u Ukrajini već bio u toku pre ruske invazije.
U ovom trenutku, međutim, Ukrajinci su većinom optimisti, ohrabreni izuzetnim pobedama svoje vojske, koja je proterala ruske snage sa pola teritorija koje su one zauzele u proleće. Ponovo na moru u novembru, ovoga puta u Odesi, sedeo sam u restoranu sa Igorom Tkačukom, zamenikom načelnika regionalne administracije. Može se šetati plažom, ali je kupanje zabranjeno. Letos je usled kršenja zabrane bilo poginulih, jer su aktivirali mine postavljene u slučaju napada ruske mornarice.
Tokom prethodna dva dana struje uglavnom nije bilo; to je prvi produženi prekid snabdevanja u Odesi od početka invazije. Tkačuk mi je pričao o planovima za evakuaciju dece i ugroženih u slučaju da rakete toliko oštete regionalne sisteme za struju, grejanje i vodu da normalan život više ne bude moguć. Kada sam ga pitao koliko bi koštala sanacija štete koja je već nastala u Odesi, rekao je da ne zna: „Štetu ćemo proceniti posle pobede“ (ruski projektili naneće mnogo više štete kritičnoj infrastrukturi Odese u nedeljama posle našeg razgovora). Zatim mi je, tačno onim rečima koje su zabrinule Alidu Vračić, rekao da je doživeo otkrovenje kada je nestalo struje: „Bio sam u supermarketu kada sam shvatio da smo nepobedivi. Ljudi su ostali nasmešeni i mirni i nije bilo panike.“
Na drugom kraju grada sreo sam Olgu Belenko, vlasnicu kafea Atelje preko puta sajma knjiga. Prozori su bili zatvoreni daskama kako bi se posetioci, od kojih su mnogi radili na svojim laptopovima jer kod kuće nemaju struje, zaštitili od razbijenog stakla u slučaju raketnog udara. Ispričala mi je da je zatvorila kafić kada je počela invazija i pobegla u Španiju. Tri nedelje kasnije rekla je svojim radnicima da ga ponovo otvore i vratila se kući. Učinila je to jer se osećala odgovornom za sve koji su radili za nju: „Potreban im je novac za život“. Od 30 zaposlenih pre invazije ostalo ih je 20. Dvojica su otišli u vojsku, a 8 je napustilo zemlju. Broj posetilaca se vratio na predratni nivo, ali je prihod za 35 odsto manji zbog inflacije, koja je prošlog meseca iznosila 26,6 odsto. Belenko mi je rekla da radi na novoj poslovnoj ideji: sušena hrana, slična vojničkim obrocima, ali pripremljena tako da bude ukusna. „Ovo je naša realnost“, rekla je. „Ne možemo stati. Potrebne su nam nove ideje. Ne možemo samo da sedimo i čekamo pomoć.“
* * *
Na dva sata vožnje kolima je grad Mikolajev, koji Rusi bombarduju od početka invazije. Da je pao osvajači bi imali direktan prolaz do Odese. Međutim, potisnuti su kada su ukrajinske snage u novembru ponovo zauzele obližnji Herson. U Mikolajevu su ljudi vukli velike kante za vodu, koju su punili iz cisterni ili kupovali od privatnih dobavljača. Granatiranje je oštetilo gradski vodovod. Inženjeri su uspeli da ga održe u pogonu tako što su u sistem preusmerili bljutavu, slankastu vodu, koja se ne može piti i koja korodira cevi – na sve strane su procurele – ali je to održalo grad na nogama.
Volodimir Evsejev, lokalni ekonomista, procenjuje da je od predratnih 500.000 stanovnika Mikolajeva preostalo samo 150.000, a da će tek polovina oranica u regionu biti zasejana ove godine. Formirao je komitet stručnjaka i poslovnih ljudi za planiranje budućnosti. Evsejev je optimista. Kaže da će nova tehnologija i modernizovano navodnjavanje pomoći obnovu regiona. Jedna kompanija za uzgoj i preradu paradajza nekad je bila među „vodećim proizvođačima u Evropi“, kaže on. Proizvodne linije kompanije uništene su u ratu, ali su njeni službenici voljni da ih obnove. Prihod od paradajza 10 puta je veći po hektaru od pšenice, ječma i suncokreta koji tradicionalno dominiraju lokalnom poljoprivredom.
Pa ipak, Evsejev se brine da će, što rat duže traje, oporavak biti teži. Mikolajev je imao ozbiljnih ekonomskih problema i pre invazije. Kao i ostatak Ukrajine, grad je već trpeo manjak radne snage: mnogi su otišli u inostranstvo zbog boljih plata. I dalje je bilo kvalifikovane radne snage zaposlene u velikim kompanijama kao što je Zorja, koja proizvodi parne turbine za brodove. Ali Zorja je zatvorena na početku invazije, a sada su ti radnici nezaposleni ili raštrkani po Ukrajini i Evropi. „Svi oni sanjaju o povratku kući“, rekao mi je Evsejev, ali ako ne budu mogli uskoro da se vrate na posao, njihove veštine i znanja biće izgubljeni.
Kakav god bio njegov ishod, rat će pogoršati već katastrofalno loše demografske izglede Ukrajine. Kako sam pisao za The Economist prošlog meseca, čak i pre rata Ukrajina je, zajedno sa Bosnom, bila među zemljama koje se najbrže smanjuju na svetu: od 1991. do januara 2022. njeno stanovništvo u granicama iz 1991. godine opalo je za otprilike 16 posto, što je rezultat veoma niske stope fertiliteta i visoke emigracije. U zapadnom gradu Ternopolju, pričao sam o opadanju stanovništva sa demografom Dmitrom Šušpanovim, sa Instituta za demografiju i društvene studije Ptuha. Rekao mi je da statistika o broju rođenih i umrlih pokazuje da je situacija pre februara bila „zaista teška“. Mada je na brojke uticala pandemija, tokom 2021. godine umrlo je 442.280 Ukrajinaca više nego što je rođeno na teritoriji pod kontrolom vlade.
Niko zapravo ne zna koliko je ljudi ostalo u Ukrajini. UNHCR izveštava da je 7,9 miliona pobeglo iz zemlje, mada je do septembra prijavljeno da se oko 1,2 miliona ljudi vratilo kući. Pošto većini muškaraca sposobnih za vojsku nije dozvoljeno da odu, izbeglice su većinom žene i deca. Što rat duže traje, manje njih će se vratiti jer će se snaći u inostranstvu, gde će im se posle rata pridružiti muškarci.
Sudeći prema BDP-u po glavi stanovnika – 4.835 dolara 2021. po podacima Svetske banke – Ukrajina je najsiromašnija zemlja u Evropi. Ali dovoljan je kratak boravak u njoj da bi se videlo da je daleko bogatija nego što pokazuje zvanična statistika. Da je zemlja zaista tako siromašna životni standard većine Ukrajinaca bio bi drastično gori nego što jeste. Timofij Milovanov, predsednik Kijevske škole ekonomije, smatra da ako uzmete u obzir neformalnu ekonomiju – od proizvodnje falsifikovane robe do utaje poreza – realna ekonomija Ukrajine mogla bi biti i duplo veća od one na papiru. Rat je takođe podstakao Milovanova da preispita svoja razmišljanja o ekonomiji. Kalkulacije BDP-a i dalje mere iste stvari tokom rata kao i pre, rekao mi je, ali u ratno vreme „dolazi do strukturne promene onoga što ljudi žele“. Uzmimo, na primer, IT stručnjaka koji je pre invazije imao platu od 200.000 dolara, a sada je mobilisan i radi na bezbednosti satelitskih komunikacija: „U proračunima BDP-a pokazaće se da smo izgubili 200.000 dolara dodatne vrednosti, ali u praksi on spasava živote.“
Milovanov ne veruje da će Ukrajina decenijama tavoriti kao što je to slučaj sa Bosnom. Dinamizam koji su Ukrajinci otkrili tokom rata, pretpostavlja Milovanov, dugo će donositi korist u budućnosti, privlačeći investicije i ohrabrujući iseljenike da se vrate. Moć predratnih oligarha je u zastoju i zemlja već ima visoko diversifikovanu ekonomiju, čija je snaga u poljoprivredi, tehnologiji, čeliku i nekoliko drugih sektora. Što je još važnije, Milovanov tvrdi da je izvanredan i neočekivan tok rata od februara promenio položaj Ukrajine u svetu. Ranije se na nju gledalo kao na siromašnu zemlju, korumpiranu, izmučenu, zarobljenu oligarsima i na stalnoj meti Rusije. Sada je to „zemlja pobednica… zemlja otpora, snage i izuzetnog herojstva“. Ukrajina je postala „međunarodno priznati brend“.
(The New York Review of Books; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
