„U ovoj zemlji više nema primarnog siromaštva“, izjavila je Margaret Tačer za Catholic Herald 1978, pet meseci pre nego što je postala britanska premijerka. „Ima siromaštva uzrokovanog neznanjem da se upravlja kućnim budžetom, ljudi ne znaju kako da troše svoju zaradu“, ali takvo siromaštvo nije proizvod socijalne politike već „defekta ličnosti“. U svom obraćanju iz 1996, šest godina nakon što su je poslanici njene stranke oterali sa funkcije, Tačer je opet istakla da „siromaštvo nije pitanje imetka, već ponašanja“.
Između te dve izjave, tokom njenih 11 godina na vlasti, realnost politike Margaret Tačer - smanjenje najviše stope oporezivanja uz istovremeno smanjenje socijalnih davanja, uništavanje proizvodne industrije i sindikata - dovela je do ogromnog porasta i siromaštva i nejednakosti u Britaniji.
Mantra da siromaštvo „nije pitanje imetka, već ponašanja“ nije specifično tačerska. Uverenje da odgovornost za siromaštvo snose oni koji su siromašni i uskraćeni, a da su siromaštvo i nejednakost moralna, a ne politička pitanja, ima duboke istorijske korene i utiče na javne politike i danas.
Duga je istorija okrivljavanja, pa čak i kažnjavanja siromašnih za njihovu bedu: od viktorijanskog pojma „nezaslužne sirotinje“, preko teze o „kulturi siromaštva“ iz 1960-ih i krstaškog pohoda novih laburista na „problematične porodice“, do Ijana Dankana Smita koji će ograničiti izdvajanja za roditelje sa više od dvoje dece kako bi siromašne naučio da „deca koštaju“, kao da oni to već ne znaju.
U poslednjih nekoliko godina, dok su torijevci pokušavali da se predstave kao saveznici radničke klase, otvoreni razgovor o klasi gurnut je u drugi plan u britanskom društvu. Ali eksplozija štrajkova tokom prošle godine i pad podrške konzervativnoj vladi vratili su u opticaj mnoge stare teme.
Izgleda kao da postoje dve Britanije: jedna je ona u kojoj većina nas živi, a druga ona iz torijevske mašte. Postoji Britanija u kojoj je prošle godine prihod najsiromašnije petine stanovništva opao za 3,8 odsto, dok je prihod najbogatije petine porastao za 1,6 odsto. U toj zemlji je bivši ministar finansija „nehajno“ propustio da plati više novca na ime poreza nego što većina medicinskih sestara zaradi u životu. U njoj ljudi umiru od hipotermije jer ne mogu sebi da priušte grejanje.
A tu je i Britanija u kojoj, kako piše Daily Mail pozivajući se na izveštaj o „zavisnosti od države“ konzervativne organizacije Civitas, više od polovine stanovništva dobija „nešto ni za šta“. U toj zemlji je porez na dohodak navodno „prikriveni porez“, zbog koga su najbogatiji prinuđeni da plaćaju više. U njoj Li Anderson, torijevski poslanik iz Ešfilda, deli lekcije medicinskim sestrama kako da pametnije troše novac.
Pitanje je da li Daily Mail shvata da najbogatijih 10% građana plaća polovinu ukupnog poreza na dohodak zato što poseduje polovinu ukupnog bogatstva u ovoj zemlji. Neko bi se takođe mogao zapitati da li je poslanik iz stranke čiji je bivši lider morao da traži zajam od 800.000 funti jer nije mogao da preživi sa premijerskom platom od 164.080 funti, u poziciji da medicinskim sestrama - koje godišnje zarađuju 30.000 funti - drži predavanja o tome zašto bi trebalo da budu zahvalne za ono što dobijaju.
Veća individuacija društva u godinama nakon Margaret Tačer i erozija klase kao izraza kolektivne svesti, omogućili su da se siromaštvo predstavi kao proizvod moralnog neuspeha, pre nego društvenih problema, kao posledica individualnog delovanja a ne strukturnih nejednakosti.
Ako je dugogodišnje uverenje koje krivicu pripisuje pojedincu iskrivilo debatu o siromaštvu, na debatu o nejednakosti uticao je jedan savremeniji trend: rastuća tendencija da se jednakost posmatra u okviru „različitosti“. „Kada zatražite više jednakosti, oni vam daju više različitosti“, primećuje američki profesor Volter Ben Majkls. „Ali raznolika elita ne prestaje da bude elita zato što je raznolika.“
Majklsovo zapažanje deo je nove zbirke eseja provokativnog naslova Svaka politika je klasna politika. Tekstove su on i njegov kolega, profesor i aktivista Adolf Rid mlađi, pisali tokom poslednjih 20 godina, kritikujući prelazak sa jednakosti na različitost i brisanje klase iz analize nejednakosti. Rid i Majkls ne poriču značaj rasizma ili diskriminacije žena, ali insistiraju na centralnom mestu klase u svakoj raspravi o društvenim nejednakostima.
Moralna snaga zahteva za različitošću proizlazi iz činjenice da su se mnoge grupe - rasne manjine, žene, gejevi i drugi - istorijski suočavale sa diskriminacijom i bivale isključivane sa položaja moći i privilegija. Težnja ka većoj različitosti se stoga razume kao težnja ka većoj jednakosti i pokušaj da se uklone barijere isključenosti.
Jednakost i različitost nisu sinonimi. Čak i dok društva i institucije postaju raznolikije, u mnogima od njih se nejednakosti produbljuju. Kako Rid sarkastično primećuje, stvorena je „moralna ekonomija“ gde se „društvo u kojem 1% stanovništva kontroliše 90% resursa može smatrati pravednim pod uslovom da su od tih 1% oko 12% crni, 12% Latinoamerikanci, 50% žene, uz odgovarajuću proporciju LGBT+ osoba“.
Drugim rečima, politike različitosti ne dovode nužno do preispitivanja nejednakosti, već je samo čine „pravičnijom“. Većina onih koji zagovaraju politike različitosti to čine jer se gnušaju nejednakosti. Ali u prelasku sa „jednakosti“ na „različitost“ najviše marginalizovani često ostaju zaboravljeni. Fokus se pomerio sa rešavanja potreba radnika iz manjinskih zajednica na pružanje boljih mogućnosti za profesionalce iz srednje klase. „To što su neki pripadnici manjina bogati i uticajni nije pobeda svih crnih ljudi“, primećuje Majkls.
Sva važna pitanja današnjice oblikovana su klasnim podelama. I kada moralizujemo baveći se siromaštvom i kada se jednakošću bavimo preko pojma različitosti, mi samo zamagljujemo uticaj klasnog pripadanja na stvarne živote ljudi.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
