Nije loše biti originalan mislilac, zastupati neortodoksne stavove nad kojima se mršte i Gvelfi i Gibelini, ne robovati šemama ni sterilne političke korektnosti ni prostačke političke nekorektosti.
Iako živimo, globalno, u svetu „slobodnih informacija“ i još slobodnijih mišljenja, sve se to naposletku svodi na paralelno egzistirajuće mehurove istomišljenika koji jedni drugima čestitaju što su tako pametni i što su toliko u pravu.
Utoliko su preostali originalni mislioci još više na ceni, baš zbog te svoje sposobnsti da iznenade, pa i sablazne.
Dovde je sve odlično. Nevolja je u tome što isuviše mnogo konzumenata informacija i mišljenja ne poseduje aparaturu kojom bi mogla raspoznati i razdvojiti originalnog mislioca od, recimo - obične budale. Ili još gore, od neobično pretenciozne budale. Jer i ovaj potonji ume da bude i te kako originalan i jedinstven, osim što se njegova „originalnost“ naposletku izvodi samo iz sumanutih kontradiktornosti i hronične zbrke u njegovoj glavi.
Evo, dakle, nenagradnog pitanja za ovu nedelju: kojoj od ovih dveju grupa pripada predsednik Hrvatske Zoran Milanović, inače s godinama sve skloniji misaono-verbalnim lupinzima koji naizmenično oduševljavaju, šokiraju i postiđuju sve živo, po širini i dubini, u Hrvatskoj i izvan nje? Ako mene pitate, preciznog odgovora nema, mada mi je jasno kojoj je grupi nesumnjivo bliži.
U Srbiji Milanović nikada nije bio ni ugledan ni popularan, a dovoljno puta je s brutalnom iskrenošću pokazao da mu do toga ionako nije ni stalo. Iako je navodno levičar i dete Jugoslavije, za Milanovića je Srbija bila neka vrsta poslovične Tunguzije, zemlje koja u jeziku postoji samo kao metafora za zaostalu i primitivnu zabit. Ne, nije prema Srbiji i Srbima nikada ispoljavao mržnju: pre neku vrstu patronizujućeg sažaljenja, onakvog kakvo je dobronamerni evropski belac u 19. veku iskazivao prema tzv. urođenicima iz afričkih savana.
A onda je, gle, u jednom obratu dostojnom trilera, Milanović postao ljubimac srpske javnosti, i to baš onog njenog dela koji za sebe rezerviše atribute izvesne osobito srpske srpskosti i naročito rodoljubivog rodoljublja.
Pa, šta se to takoreći preko noći promenilo? Prvo je Milanović izneo smatranje da ono što se dogodilo u Srebrenici u leto 1995. nije mogao biti genocid. Ako je neko tada slučajno propustio priliku da se oduševi Milanovićevim slobodnim mislilaštvom, pre neki dan je dobio novu, još neodoljiviju.
Predsednik Hrvatske sada kaže da je Kosovo „anektirano“ i da je oteto od Srbije, a da su u tome učestvovali svi živi, od EU do NATO, uključujući i Hrvatsku.
Salve oduševljenja iz tzv. patriotskog dela srpske političko-intelektualno-medijske javnosti čule su se od Plovdiva do Trbovlja, a Milanović je promptno postao nešto između Handkea i Čomskog iz susedstva.
Avaj, originalni mislilac ne bi bio originalni mislilac da ne proizvodi kontroverze, koje onda manje orginalni mislioci tumače kako im već odgovara, ili ih prosto ignorišu. Tako je i Milanović, naporedo sa mislima koje veoma prijaju tzv. srpskom uvu, nastavio da o Srbima i Srbiji govori iz perspektive podrazumevajuće superiornog Drugog koristeći najodvratnije moguće šovinističke stereotipe kakvi su već izumrli i po najopskurnijim birtijama njegovog dinarskog zavičaja. Srbi su sada za njega „opančari“, a još od ranije su „šaka jada“, i sve u svemu nekovrsni talog Balkana.
Nije Zoran Milanović čak ni srbofob, a kamoli srbofil, a zašto bi bilo šta od toga i bio? On je samo pretenciozan tip koji voli da sluša svoj glas dok glasno razmišlja na tzv. globalne teme, a Srbi mu tu povremeno dođu kao zgodna metafora za ovo ili ono. A to što neki ovde padaju u amok od sreće kao da će nam jedan zagrebački fićfirić uistinu „vratiti Kosovo“ pa makar usput ispoljavao i malo rekreativnog šovinizma, naposletku ne govori toliko o uzletu njegovog ega koko o padu svih ovdašnjih standarda.
Bonus video:
