Kada mi je urednik nedavno vratio redigovanu verziju poglavlja o Adamu Smithu (iz moje nove knjige Vizije nejednakosti), primetio sam da je formulaciju "stopa dobiti od kapitala" na nekoliko mesta zamenio izrazima "stopa dobiti od investicije" i "dobit od investiranog kapitala". Dok sam vraćao tekst u izvorni oblik, pomislio sam da takve uredničke intervencije odlično sažimaju suštinu dva sasvim različita pogleda na kapitalizam. To jest, pokazuju kako se naš pogled menjao od epohe industrijskog kapitalizma 19. veka do danas prihvaćenih predstava o finansijskom kapitalizmu i "kapitalu" kao "slobodnom" novcu u potrazi za dobrim prilikama za investiranje. (Kapitalizam je, naravno, i dalje industrijski kapitalizam - neko mora fizički proizvoditi automobile, pametne telefone i majice - ali industrijski aspekt kapitalizma je pao u senku sveopšte finansijalizacije.)
Moj urednik je pohađao poslovne škole, pa je za njega kapitalista, po prirodi stvari, pre svega investitor; s druge strane, za Smitha, Ricarda i Marxa, kapitalista je bio (pre svega) osoba koja koristi sopstveni novac da pokrene proizvodnju, da angažuje i unapred plaća radnu snagu, kupuje mašine, odlučuje o tome šta će se proizvoditi. Ako je u poslu uspešan, može zaposliti ljude koji će preuzeti neke od tih zadataka, ali i dalje će biti potpuno posvećen upravljanju preduzećem koje je pokrenuo. To do danas ostaje glavna uloga kapitaliste/preduzetnika u mnogim razvijenim ekonomijama. Ipak, u svakodnevnom jeziku reč kapitalista se sve češće odnosi na nekoga ko ima novca za "plasiranje" ("investiranje") u deonice, državne obveznice, investicione fondove i druge finansijske instrumente.
Tako je u široku upotrebu ušao neodređen termin "investitor", što je danas navodno zanimanje za sebe. Sretao sam ljude koji se predstavljaju kao "investitori", onako kako drugi ljudi govore za sebe da su obućari, lekari, blagajnici, programeri i tako dalje. Ta titula koja nam ništa ne govori (osim u slučajevima koje ću opisati u nastavku) nije proizvod samo finansijskog kapitalizma kao takvog, već i sračunatog pokušaja "izjednačavanja" dva faktora proizvodnje, kapitala i rada. Vi, na primer, 10 sati dnevno radite u skladištu, dok ja 10 sati dnevno tražim gde da uložim novac. Zato smo jednaki, svako radi po 10 sati i ja sam radnik isto koliko i vi. Razlika je u tome što vi radite kao magacioner, a ja kao "investitor".
Zašto takvo izjednačivanje nema osnova? Istina je da neko može provesti 10 sati pored kompjutera baveći se "investiranjem", ali stvarna zarada od tog rada svodi se na onaj dodatni iznos preko dohotka koji bi investitor ostvario i da ništa nije radio, nakon što je jednom uložio novac (i pustio ga da "radi") ili ga prepustio nekom investicionom fondu na upravljanje. Na primer, ako je za 10 sati investiranja zaradio 100 dolara, a bez rada je mogao zaraditi 90 dolara, zarada za 10 sati rada iznosi 10 dolara. Takav investitor treba da se zapita da li mu se isplati da radi za satnicu od 1 dolara. Radnik je u sasvim drugačijoj situaciji: ako se zaposleni u Amazonovom skladištu ne pojavi na poslu, njegova zarada iznosi 0 dolara. Dakle - ovo je veoma važno - 0 radnih sati u prvom slučaju proizvodi dohodak od 90 dolara, a u drugom 0 dolara. Investitor ne može biti radnik u smislu u kome je to radnik u skladištu.
(Kada čujem da se neko predstavlja kao "investitor", setim se onih ljudi koji se predstavljaju kao "filantropi", doslovno "ljudi koji vole ljude" - neobična profesija. U oba slučaja u pitanju su bogataši koji zarađuju ne radeći, ali im je neprijatno da na pitanje "čime se bavite?" odgovaraju sa "ne radim ništa, živim od novca koji sam nagomilao/nasledio", pa radije kažu "ja sam filantrop" ili "ja sam investitor".)
Ipak, reč investitor je ispravna kao oznaka profesije za zaposlene u investicionim bankama, za ljude plaćene da pronalaze najbolje načine maksimizacije prinosa za bogataše koji su im poverili novac na upravljanje. Njihova zarada je nadnica - čak i kada dobijaju nepristojno visoke bonuse. U istraživanjima distribucije dohotka imali smo sledeću dilemu: kako tretirati generalnog direktora investicione kompanije koji prima platu od 1 miliona dolara i dobija bonus (u obliku deonica) od 2 miliona dolara? Zaključili smo da sav taj dohodak (3 miliona) treba tretirati kao dohodak od rada. Ako direktor ode na Bahame i odluči da se ne vrati na posao, njegova zarada će biti ravna nuli. Dakle, za njega, kao i za radnika u Amazonovom skladištu, zarada podrazumeva prisustvo na poslu (virtuelno ili fizičko). Zato taj dohodak jeste nadnica.
Neki ljudi su zbunjeni takvom klasifikacijom i teško im je da brokera koji radi za investicionu kompaniju ili njenog direktora vide kao radnike, jer njihov dohodak zavisi od učinka deonica na berzi, a i plate su im previsoke. Ali iznosi ne utiču na to da li ćemo nešto klasifikovati kao dohodak od rada ili dohodak od kapitala. Čak i kada dohodak od kapitala iznosi 1 dolar, a dohodak od rada 1 milion dolara, oni su i dalje dohodak od kapitala i dohodak od rada. Na takvu podelu ne može uticati ni činjenica da se isplate ponekad vrše u deonicama i to što na zarade utiču zbivanja na berzi. Ne zaboravimo da isplate u deonicama nekada dobijaju i obični radnici. Ako je isplata izvršena na osnovu rada, to je nadnica. Tek naknadno, ako radnik ili direktor odluči da zadrži deonice, prinos od tih deonica postaje dohodak od kapitala.
Ovde će neko postaviti pitanje, u čemu je onda razlika između individualnog "investitora" koji je proveo 10 sati za kompjuterom i brokera koji takođe sedi 10 sati za kompjuterom i traži dobre prilike za investiranje, ali to radi za kompaniju koja upravlja tuđim bogatstvom? Razlika je u tome što u prvom slučaju zaradu od rada (nadnicu) čini samo onaj iznos razlike u odnosu na zaradu koju bi investitor ostvario i bez rada: 10 dolara u našem primeru. U drugom slučaju, broker je zaposlen kao radnik i njegova zarada u celosti proističe iz rada. Marx bi se složio da se takav broker ni po čemu ne razlikuje od radnika u Amazonovom skladištu. I jedan i drugi rade za kompanije u kojima nisu vlasnici, obojica proizvode višak vrednosti za vlasnike (vlasnike Amazona i investicione kompanije) i obojica su plaćena radna snaga.
U nedavno objavljenom članku autori su došli do ispravnog zaključka da je pad udela rada u raspodeli nacionalnog dohotka SAD delimično precenjen zato što je čak trećina tog pada rezultat neispravne klasifikacije, to jest propusta da se u obzir uzmu inputi u obliku rada (uključujući preduzetništvo) kod onih pojedinaca koji se kao vlasnici S-korporacija zbog povoljnijeg poreskog tretmana opredeljuju da im se veći deo dohotka isplaćuje kao dobit vlasnika kompanije, a ne kao plata zaposlenog. Deo dohotka vezan za specifične radne inpute nije dohodak od kapitala, već dohodak od rada i preduzetništva.
(Global inequality and more; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
