Pitanje koje se poslednjih dana postavlja u Crnoj Gori, nakon više meseci političkih igara, koje je veoma teško shvatiti ukoliko ne živite punim političkim plućima u Podgorici, je da li će se dozvoliti kandidatura nesporno crnogorskom državljaninu sa podjednako nespornim prebivalištem u Crnoj Gori?
Zakon o izboru predsednika Crne Gore postavlja i uslov da je predsednički kandidat u poslednjih 15 godina, najmanje 10 godina imao prebivalište u Crnoj Gori i taj period se ceni do dana održavanja izbora.
Tu se nekako, u crnogorskim medijima, pojavljuju informacije o dvojnom srpskom i crnogorskom državljanstvu jednog od kandidata, pa se i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije pominje kao ono koje je (o)davalo podatke o državljanstvu samo jednog od kandidata. Ukoliko sedim samo u Srbiji, opravdano mogu postaviti pravno pitanje zbog čega je podatak o državljanstvu dostavljen crnogorskoj Državnoj izbornoj komisiji, koji se po našem Zakonu o državljanstvu, po članu 48 izdaje isključivo na lični zahtjev. Takođe, dalje Zakon o državljanstvu Srbije uređuje da se ovi podaci mogu izdati isključivo onima koji su zakonom ovlašćeni da koriste te podatke ili na zahtev, odnosno uz saglasnost lica na koje se ti podaci odnose. Kako ovde zahteva lica na koje se podaci odnose, tj. njegove saglasnosti nije bilo, pitanje je zašto se naš MUP mešao u jednu očigledno političku ujdurmu u susednoj državi. Obaveza uzdržavanja države Srbije od mešanja u izbore u susednoj zemlji stoji i to je dodatni razlog da se preispita odluka MUPa Srbije da suprotno zakonu dostavlja podatke o kandidatima na predsedničkim izborima u Crnoj Gori.
Kada pređemo granicu Srbije i uđemo u Crnu Goru, tu počinju da važe crnogorski zakoni. Podaci koji se razmenjuju između država, čak i ako su dostavljeni na zahtev Državne izborne komisije Crne Gore, moraju biti pribavljeni na zakonit način, te o zakonitosti postupanja državnih organa Srbije i Crne Gore takođe vredi govoriti i voditi računa. O motivima srpskih zvaničnih institucija i motivima crnogorske zvanične institucije koja ima zadatak da utvrdi konačnu listu kandidata, kao pravnik, ne želim da govorim, već ću ograničiti na pravna pitanja.
Ovde bih, zakonitosti radi, govorio i o zabrani diskriminacije i zabrani nejednakog postupanja koji se odnosi kako na pravo glasa, tako i na pravo da budete birani. Obavezuju i standardi OEBSa koji će se ceniti u Crnoj Gori, kao zemlji koja je imala izazove u izbornim procesima. Za više konkretnih detalja, upućujem čitaoce, ali pre svega i Državnu izbornu komisiju na dokument OEBSa – Postojeće obaveze za demokratske izbore u zemljama članicama OEBSa i glavu 6 koja daje standarde o kandidaturama u izbornom procesu. Tu su i presude Evropskog suda za ljudska prava kojd govore o pravu građana da budu kandidati na izborima i obavezama države da ta prava omogući u praksi, bez nepotrebnih ograničenja i bez diskriminacije. Pre svega uputio bih vas na više nego jasnu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Podkolzina protiv Litvanije, gde se utvrđuje da drugačiji tretman i provere kojima je bila izložena ova kandidatkinja, predstavlja kršenje člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima, tj. da predstavlja ponižavajuće postupanje. Samim tim, kako je Sud stao na stanovište da ponašanje litvanskih vlasti krši jedno od osnovnih prava iz Konvencije, sud sam navodi da nije dalje utvrđivao kršenje članova 13 i 14, gde bi se, mogu slobodno reći, sa sigurnošću uvrdila kako diskriminacija, tako i i kršenje prava na efikasni pravni lek.
Na kraju, ostaju dva zaključka:
Posebna pažnja koju zvanična institucija, Državna izborna komisija Crne Gore, posvećuje kandidaturi jednog od kandidata zabrinjava jer su standardi o zabrani diskriminacije i nejednakog postupanja vrlo precizni.
Srbija nije mogla, bez saglasnosti onoga na koga se informacija odnosi, dostaviti podatke o državljanstvu.
Da li će i Državna izborna komisija doneti odluku da uskrati pravo pojedinim kandidatima i da li će se odlučiti da tumači i donese odluku na osnovu podataka koje je protivzakonito Srbija dala ovom državnom organu, otvorena su pitanja. Ukoliko se na to i Državna izborna komisija i odluči, ostaje pitanje efikasnog pravnog leka, gde bi se morali vratiti na obavezujuće presude Evropskog suda za ljudska prava, kao i na smernice OEBSa koje navodim.
Kako je sledeća instanca, tj. efikasni pravni lek - Ustavni sud Crne Gore, koji, koliko je meni poznato, teško da se može nazvati efikasnim, zbog nedostatka kvoruma za odlučivanje, to postojeću pravnu nesigurnost i krizu Ustavnog suda može samo još više produbiti i dodati joj i izbornu krizu.
Posledica takve konačne odluke crnogorskih institucija će biti narušavanje fer i poštenih izbora i predsedničke trke i pre nego što se Crna Gora u nju upustila.
Lista kandidata za budućeg predsednika ili predsednicu Crne Gore je u ovom trenutku u crnogorskim medijima više političko, dok sam ovim tekstom nastojao da ga vratim u domen prava, pre svega postojećih zakona, ljudskih prava i visokih standarda o fer i slobodnim izborima koji stoje nad Crnom Gorom, kao i nad celim našim regionom. Činjenica da je Crna Gora jedan od lidera u procesu evropske integracije, dodatna je motivacija da se pažljivo pristupi pasivnom biračkom pravu, tj. pravu da se nađete na listi za lokalne, parlamentarne ili predsedničke izbore.
Srbija je nedavno rekla NE članu 48 svog Zakona, a Crna Gora mora reći DA fer i poštenim izborima, gde svi kandidati imaju jednak tretman, a samim tim i jednake šanse 19. marta.
Autor je pravnik i stručnjak za ljudska prava
Bonus video:
