Riječ uredništva
Prethodnih dana gledali smo kako je Hjuston u Teksasu doslovno potonuo pod ogromnom količinom kiše, dok su Karipska ostrva bila opustošena pod naletom snažnih oluja koje su se valjale Meksičkim zalivom; sada gledamo kuće u Floridi koje je porušila Irma, najveći od tri uragana nastala u Atlantskom basenu. Klimatske promene uzrokovane ljudskim aktivnostima gotovo sigurno igraju ulogu u ovim događajima. Ranije su naučnici bili obazrivi u pripisivanju pojedinačnih ekstremnih nepogoda globalnom zagrevanju. Sada više ne. Naučnici danas dokazuju veze između klimatskih promena i suša u Keniji, rekordnog broja zimskih sunčanih sati u Britaniji i obilnih padavina u jugozapadnoj Kini.
Umešanost ekstremnih vremenskih prilika u zločin globalnog zagrevanja intuitivno je očigledna: smatra se da su Hjuston u periodu od samo tri godine pogodile tri poplave od onih „koje se događaju jednom u petsto godina“, dakle samo dva puta u jednom milenijumu. Kada se dogode tri godine zaredom, takve poplave ukazuju na to da prošli klimatski uslovi danas više nisu pouzdan vodič za vremensku prognozu. Sledi zaključak da se promenila sama klima.
Takvo razmišljanje trebalo bi da alarmira svet koji mora da shvati da su temeljne promene u načinu proizvodnje, distribuiranja i trošenja energije jedini izlaz iz ove nevolje - kao i da shvati u kom stepenu će to poremetiti realnu ekonomiju. Dok su Pariskim sporazumom o klimi vlade signalizirale kraj ere fosilnih goriva, energetski giganti uzurpirali su političke procese kojima države odlučuju kako će dostići postavljene ciljeve vezane za ublažavanje posledica klimatskih promena.
Kompanije za proizvodnju fosilnih goriva, ugljovodonični milijarderi i njihovi saveznici, posebno na zapadu, već godinama finansiraju sofisticirane kampanje ogromnih razmera kojima obmanjuju glasače po pitanju štetnosti posledica koje zagađenje ugljenikom ima na okolinu. Za to imaju dobar razlog: jedna značajna studija otkrila je da je svega 50 korporacija odgovorno za više od jedne petine ukupne količine ugljenika ispuštenog u atmosferu od početaka industrijske revolucije naovamo. To pionirsko istraživanje pomaže ne samo da se utvrdi zakonska odgovornost za klimatske promene, već i da se oslabe sve vrste korporativnih opravdanja o nepoznavanju zakona.
Veliki zagađivači ne mogu reći da su nastavili sa svojim aktivnostima zato što nisu znali da njihovi proizvodi izazivaju ogromnu štetu. Korporacije su ostvarile enormne profite dok se planeta ugrejala za stepen više nego što je trebalo. Ti zagađivači su privatizovali profite od fosilnih goriva, a troškove prebacili na siromašne nacije, poreske obveznike širom sveta i buduće generacije. Kad energetski giganti i pojedinci koji ih zastupaju tvrde da je njihovo lobiranje tek izraz demokratskih prava, oni zvuče veoma nalik duvanskoj industriji iz vremena kad je poricala opasnost pušenja po zdravlje.
Tri značajne sudske parnice dovešće u pitanje takav način razmišljanja. Prvo na Filipinima, gde se utvrđuje jesu li zagađivači prekršili ljudska prava Filipinaca svojom ulogom u stvaranju uslova za pojavu tajfuna Hajan, najjače tropske oluje svih vremena koja je zahvatila kopno i iza sebe ostavila više od 7.000 mrtvih. Zatim u Nemačkoj, gde je protiv jednog nemačkog komunalnog preduzeća pokrenut sudski postupak zbog troškova vezanih za poplavu izazvanu izlivanjem glacijalnog jezera u Peruu. I, naposletku, u SAD, gde su dva okruga u Kaliforniji pokrenula parnicu protiv 37 kompanija za proizvodnju nafte, gasa i uglja optuživši ih da su znale da će njihovi proizvodi prouzrokovati porast nivoa mora i poplave u priobalju, ali nisu smanjile svoju emisiju gasova staklene bašte.
Kompanije za proizvodnju fosilnih goriva treba da preuzmu odgovornost za posledice klimatskih promena. Pravni rat ima dvostruki cilj: s jedne strane, da reformiše model poslovanja tih prestupnika kako bi ih naterao da poštuju globalnu obavezu postepenog isključivanja fosilnih goriva i ograničavanja porasta temperature na 1,5 stepen Celzijusa; s druge strane, da ih natera da plate štetu nastalu zbog globalnog zagrevanja. Klimatske parnice su neizbežan rezultat neuspeha pregovora tokom prethodne dve decenije. Ali one su i važan način da se klimatska kriza redefiniše kao hitan slučaj povrede ljudskih prava.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: N. RADULOVIĆ-VISWANATHA)
Bonus video:
