Nema dana da ne ukažem sebi na solipsizam u koji kao muzičar mic po mic nepovratno tonem: sam snimam muziku na više kanala, često i u više glasova, potom to uređujem, ja sam i najčešći slušalac onoga što snimim, snimljenim gradivom potiskujem sve više ono što su drugi snimili, milosrđe koje mi je još preostalo iziskuje slušalice, njima štitim druge, ako ih ima, od sebe, slušalicama sebe takođe sklanjam od drugih zvukova, da ne kažem šumova.
Mislio sam da u istinskom solipsizmu nema takmičarskog nagona niti pogotovo žudnje za stalnim pobeđivanjem, solipsizam (moj) ne veruje u rekorde, krajnosti i hijerarhija mrske su mu, hvalisanje isto: ta pred kim se i razmetati ako je svet samo moja svest, ali, ali…
Ima solipsista i drukčijeg kova, ima nad solipsistom solipsista, nemam zaista drugi naziv za procep u koji je upao moj i nas sviju vlasnik, ili nije upao, nego je procep njegovo prirodno stanište? Nije li vanredno stanje kojim nas je Gospodar zatočio na početku korone proizvod uma koji osim sebe samog ništa ne priznaje, koji uživa u prijatnim prostranstvima sopstva, dosledno se nikome ne obraćajući, baš zato da ne bi svoju misao morao uporediti sa mišlju nekog drugog (koga uostalom i nema, ili je samo nusprodukt povremene grozničavosti uma).
Tada je vlasnik mislim ovako razmišljao:
1. Korona najviše napada starce i starice.
2. Virusi i bakterije ne mogu opstati ako im se onemogući pristup domaćinu.
Znači: držaću u kućnom pritvoru sve starije od šezdeset pet godina, i sačekaću da pošast krepa od gladi ili da ode u druge države gde još može naći dovoljno staraca i starica na ulicama, pijacama, u parkovima i na proslavama mature.
Vlasnika niko nije upozorio da su obe premise sporne i da je zaključak barem isto toliko problematičan. Za svoju logičku i etičku omašku (koje su dva lica iste greške), za načinjenu štetu nikome nije odgovarao, i ko ga sad ometa – prepuštenog jedino vlastitoj rasudnoj moći, netestiranoj i neatestiranoj – da dođe do ovakve svespasavajuće vizije: za ubistvo većeg broja ljudi u kratkom roku potrebno je šta, oružje, kakvo oružje, vatreno, automatsko, aha, oduzećemo oružje svima osim policiji, vojsci i nekolicini proverenih lovaca, u sledećoj kampanji oduzećemo i svo hladno oružje, dobro, to možemo i nakon neke buduće zloupotrebe ovih inače umnogome korisnih alatki, kakve su sekire, mesarski noževi, skakavci, da vidimo šta bi još obeshrabrilo buduće masovne ubice, kako šta, pa kazne, tako je, a koja je kazna majka svih kazni, smrtna kazna, nju odmah da vratimo, osim smrtne kazne treba nam još stotinak hiljada novih policajaca kako bi i mali i veliki monstrumi imali zort, drugo, ili prvo, ti će mi policajci biti zahvalni što sam ih učinio policajcima, dobro će doći državi to jest meni i u drugim situacijama, šta još mogu da ponudim, da, umalo da zaboravim, mali monstrum je znao da neće u zatvor, jer ima četrnaest godina, e, pa snizićemo tu granicu na dvanaest godina, a ako neki još mlađi monstrum priredi krvavi pir spustićemo granicu na sedam godina, pa na četiri, država uvek može da menja zakone tako da u njoj vlada sveopšta sigurnost, oružje koje će vlasnici najpre sami nekažnjeno i besplatno predati može biti refurbished, to se radi u Americi odvajkada, jedan moj poznanik je preko interneta kupio povoljno laptop na kojem je pisalo REFURBISHED, imao je ili neku falinku ili je nakratko bio korišćen, ali je pod garancijom vraćen u fabriku, gde je pomno pregledan i obnovljen, jeftiniji je i nosi tu oznaku zato što poštena fabrika priznaje da roba nije ganc nova, da nije ispod prvog čekića, e, i oružje zaplenjeno od potencijalnih monstruma može biti nanovo prodato, ne naravno kod nas, ali imamo toliko poslovnih prijatelja kojima prodajemo teško naoružanje (moraju i radnici „Namenske“ od nečega da žive), iskoristićemo tu mrežu da prodamo i sve očuvane primerke ličnog naoružanja, možda možemo urediti i da veći deo arsenala prodamo građanima zemalja koje su priznale Kosovo, šta bi bio sledeći potez države, ne samo da vrati smrtnu kaznu nego da omogući njenu univerzalnu i doslednu primenu, imaš jedanaest godina i već si nekog ubio, zakon važi za tebe kao i za nekog ko je ubijao u docnijem stupnju razvoja, da, tako ćemo: razoružavanje, pretnja vešalima ili električnom stolicom, granica krivične odgovornosti da bude niža nego drugde, Srbija – lider u regionu! I, naravno, ili pre svega, što više milicije, narodne, komunalne, što više specijalaca, interventnih brigada, kobri, to je najlepše i najuzbudljivije lice države, tvorevine nad tvorevinama i silom nad silama…
Šta ometa solipsistu da svet uređuje shodno svom svetonazoru i shodno ličnom poimanju lepog i korisnog: srušićemo Sajam, Gazela još ne zna šta joj se sprema, sagradićemo elitno naselje na bespotrebnom Kalemegdanu koga je pregazilo vreme… Uz samozadovoljan, šeretski osmeh kaže: „Napravio sam vam ovaj autoput, hoćete još jedan da vam napravim?“ Ili blaguje uspomene: „Skoro svakog dana u Beogradu na vodi vidim ljude koji su tamo kupili ili kaparisali stanove, a bili su spremni sa puškom u ruci da mi se suprotstave… Ja im to sve praštam, blagosiljam ih i radujem se što će uživati u gradu koji sam ja smislio i koji sam ja izgradio…“
U Brehtovoj pesmi „Pitanja radnika koji čita“ ima i ovo: „Mladi Aleksandar je osvojio Indiju./ On sam? Cezar je potukao Gale./ Zar s njim nije bio bar neki kuvar? […] Svakih deset godina po jedan velikan./ Ko je snosio troškove?“
Samo što kod nas nema nikog da pita domaćeg demijurga: „Zar si sve sotvorio posve sam, nije li kad si gradio autoputeve pored tebe bio još neko, pa makar to bio i samo Mona, ili Drobnjak, da se imaš pred kim šepuriti i da se imaš kome narugati?“
Bonus video:
