Poslednji tragičan događaj u školi „Vladislav Ribnikar“ (a mnogo je upozoravajućih događaja) hitna je i opomena da se u školstvu nešto iz osnova menja. Uvođenje policije u škole nije rešenje jer dolazi spolja, a stanje treba menjati iznutra.
Bez ikakvog uvoda postaviću jednostavno pitanje: da li su u našem obrazovanju, kao teoriji i praksi, ispuštene iz vidnog polja neke bitne odlike vaspitanja i obrazovanja?
Smatram da jesu i kad to kažem mislim na formiranje učenika kao moralne ličnosti. U Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja kao cilj je, na prvom mestu, stavljen puni intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički razvoj učenika, znači celovita ličnost.
Međutim, u tom istom zakonu, u ishodima obrazovanja i vaspitanja, nalaže se da učenici treba da usvajaju znanje, da nauče, identifikuju, rade, prikupljaju, komuniciraju itd.
Gotovo da se i ne pominje vaspitna strana nastavnog i školskog rada. U praksi, stanje je vrlo nepovoljno jer se školski uspeh učenika odmerava samo po onome što je saznao, a malo ili nimalo po tome da li se, i koliko, formirao kao samostalna ličnost.
I usmeno i testovsko proveravanje rada i rezultata učenika svedeno je na kognitivnu komponentu koja jeste važna, ali ne i jedino važna jer su i moralna, emocionalna, estetska i konativna svojstva veoma bitna.
To je tako jer je najlakše pripremiti i obraditi testove kognitivnog karaktera, i uopšte, najlakše je procenjivati znanja, a mnogo teže vaspitne efekte.
Usredsređujem sa na zadatak škole da pomogne učeniku da autonomno prosuđuje i deluje. Koristim termin autonomija ličnosti zato što ga je kao kategoriju promovisala kritičko-komunikativna pedagogija utemeljena na idejama frankfurtskog filozofskog kruga.
Na značaj te pedagogije se naročito ukazuje tokom poslednjih decenija. Jirgen Habermas, istaknuti predstavnik toga kruga, posebno je naglašavao zadatak da pojedinac sebe oblikuje kao ličnost i kao smetnju tome označavao je instrumentalizam koji guši čovekov subjektivitet.
Kritičko-komunikativna pedagogija se naslonila na te ideje pa tako Klaus Molenhauer, protagonista te didaktike, koja sebe naziva i emancipatorskom, kaže da se u pedagoškom delovanju valja okrenuti autonomiji, osloboditi se dogmatizma pošto samoodređenje treba da bude svrha obrazovne i vaspitne prakse.
Mislim da se u našim zvaničnim dokumentima, posebno kroz standarde i ishode, a u praksi naročito, uglavnom insistira na tzv. kompetencijama koje potpuno zasenjuju potrebu emancipatorskih i moralnih nastojanja. Kvalifikacija, kompetencija, znanje su potisnuli ljudsku komponentu na marginu.
Naš je zadatak da na to ukazujemo i da se borimo protiv instrumentalizacije škole, da ukazujemo da se vaspitanje ne sme zapostavljati, jer struka treba da ima kritički odnos i prema školskoj praksi i prema tehnokratskim zahtevima.
Za kritiku ima dosta razloga zato što se obrazovanje posmatra utilitarističko-ekonomistički, odnosno zato što se ličnosno-moralna, odnosno vaspitna strana obrazovanja učenika zapostavlja. Zato imamo ovako neželjene posledice.
Ovde se treba setiti zalaganja Volfganga Šulca, koji je isticao da je sticanje kompetencija za društvenu reprodukciju legitimno jedino ako se time istovremeno podržavaju autonomija, samoodređenje i raspolaganje samim sobom.
Ne treba posebno naglašavati da se tim elementima nastavnog rada kod nas poklanja najmanje pažnje.
Rezultati istraživanja o vrednosnim orijentacijama i idealima mladih neposredno optužuju i našu obrazovnu politiku i praksu.
Naši mladići i devojke hteli bi sa malo rada da žive lepo i ugodno, a uzori su im ličnosti sa estrade, pojedinci sa one strane zakona, iz kriminalnog miljea, a ne pronalazači, naučnici i umetnici.
Stvara se antisocijalna atmosfera iz koje dolaze pogubne posledice.
Autonomne ličnosti sa izgrađenim moralnim opredeljenjem prema radu i prema drugima sigurno bi imale drugačije vrednosne orijentacije.
Pedagogiji, kao teoriji i praksi dobro bi došlo Šelerovo upozorenje da obrazovanje ne treba da služi samo kvalifikaciji (radnoj) i da pogled pedagoga ne sme biti upravljen samo na sadržaje već i na odnose.
Reč je o odnosima prema drugima, prema radu, prema vrednostima, o tome da vaspitanje treba shvatiti kao proces emancipacije, tj. kao vraćanje pojedinca samome sebi. V. Klafki naglašava da emancipatorsko vaspitanje znači osposobljavanje za samoodređivanje, suodređivanje i solidarnost.
Proces odrastanja treba da vodi pojedinca ka moralnom formiranju, samopotvrđivanju, samospoznaji i samoodređenju.
Autor je profesor u penziji
Bonus video:
