Crnoj Gori se ukazuje još jedna velika prilika da ubrza svoje evropske integracije. Ako Podgorica bude odigrala dobro svoje karte do kraja godine, postoje realne šanse da se proces pregovaranja završi u sledećem petogodišnjem mandatu evropskih institucija što znači da bi Crna Gora mogla da i formalno postane članica EU 2030. ili 2031. godine, preneli su “Vijestima” izvori u EU koji rade na crnogorskom dosijeu.
Serija propedevtičkih okolnosti se poklapa za veliki zaokret: izbori 11. juna omogućavaju da vlada bude formirana tokom leta i da zajedno sa parlamentom isporuči tražene rezultate kako bi Podgorica mogla da iskoristi veoma povoljan momenat koji se kreira za ceo proces proširenja pošto će Ukrajina dobiti zeleno svetlo za početak pregovora sa EU sledeće jeseni.
Prema rečima diplomatskih izvora “Vijesti” u Briselu, EU ne bi mogla da ostane nema na konkretne rezultate Crne Gore, pogotovo što će odluka o početku pregovora sa Ukrajinom biti politička jer Kijev ne ispunjava veliki deo parametara koji su druge zapadnobalkanske zemlje morale da ispune da bi počele proces pregovaranja. Drugim rečima, EU će imati različit pristup prema Ukrajini i Zapadnom Balkanu, ali da bi proces proširenja ostao kredibilan moraće da bude izbalansiran.
- Crna Gora, ali i sve zemlje regiona Zapadnog Balkana bi trebalo da budu svesne da je pred njima istorijski momentum. Sada je trenutak da se napravi zaokret u evropskim integracijama, kroz jasno iskazanu političku volju i ispunjavanje preuzetih obaveza. Crna Gora bi morala da iskoristi priliku jer je najdalje otišla u pregovorima. Podgorica može sa dva-tri velika koraka da uhvati momentum jer bi pomogla državama u EU koje podržavaju proširenje kao geopolitički projekat Unije da “izguraju” ako ne do članstva u sledećih pet-šest godina, a ono do praga članstva u EU - kaže za “Vijesti” diplomata iz jedne od važnijih država članica EU upoznat sa crnogorskim dosijeom.
Crna Gora mora da isporuči konkretne rezultate i da donese seriju suštinski važnih odluka vezanih za vladavinu prava i izgradnju demokratskih institucija. Ovoga puta je potrebno da ti potezi budu efikasni ali i simbolični kako bi mogli da budu dobro predstavljeni jer je neophodno pridobiti javna mnjenja država članica koja su i dalje prilično skeptična prema proširenju.
Naš sagovornik kaže da je veoma važno uhvatiti ovaj momentum jer će i političari u Crnoj Gori shvatiti da je realno da u roku od jednog mandata mogu da se završe pregovori ili da se dovedu do samog kraja. Iz iskustva sa prethodnim proširenjima na istočnoevropske zemlje, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, vidljivo je da političari, vlada, ministri, parlament, nevladine organizacije, mediji, čitavo društvo menjaju kompletno pristup prema procesu pregovora kada je cilj na vidiku odnosno na dohvat ruke. Pravovremenost nije nikada bila jača strana balkanskih država da urade dobre stvari, ali su pozitivna iznenađenja uvek moguća.
Rasprava o proširenju EU odavno nije bila tako intenzivna, kapilarna i u dobroj meri plodotvorna. Još uvek nije formulisana precizna strategija kako EU želi da realizuje integracije Zapadnog Balkana jer pojedine države članice kalkulišu sa Ukrajinom i njenim hodom ka članstvu u EU.
Ako Ukrajina bude krenula odlučno ka članstvu u EU i uz podršku svih država članica, koju ne treba uzeti zdravo za gotovo - interesi članica Unije koje su najglasnije u podršci odbrani Kijeva su u direktnoj koliziji sa članstvom Ukrajine. Pitanje je da li će Poljska, Rumunija, Slovačka, Pribaltičke republike, a da ne govorimo o Mađarskoj i Bugarskoj, pristati da dele njihov deo kolača iz kohezivnih fondova sa Ukrajinom i kako će reagovati na konkurenciju ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda i pomoć koju će EU davati za ukrajinsku agrikulturu - onda će se definitivno otvoriti i momentum za Crnu Goru.
U EU su se u grubim crtama kreirale dve grupe zemalja po pitanju proširenja na Zapadni Balkan. Jedna grupa je za to da se sve države Zapadnog Balkana, ili barem one koje na delima pokazuju da žele da postanu članice EU, što pre uvedu u Uniju pošto se veruje da bi ubrzanje integracija imalo snažan uticaj na transformaciju institucija, kao što se to dogodilo u Hrvatskoj. Druga grupa zemalja je mnogo opreznija i ne želi da se preduzimaju ishitreni potezi ni da se menja meritokratski pristup u procesu proširenja zasnovan na ispunjavanja uslova. Oni tvrde da EU mora da bude realna jer, osim deklarativnog izjašnjavanja za EU, političke elite u regionu nemaju jaku želju i volju usvoje i sprovedu ozbiljne reforme, usklade ustave, realizuju nekoliko mirnih, i bez trauma, promena vlasti. Barjaktar takvog pristupa je Francuska, zajedno sa Holandijom i nordijskim zemljama i Podgorica bi morala da, zajedno sa drugim zapadnobalkanskim državama i prijateljima u EU, osmisli zajednički nastup kako bi Pariz promenio stav.
Slikovito rečeno, u toku je borba između zagovornika bržih evropskih integracija Zapadnog Balkana u kontekstu geopolitičkih ciljeva Unije i kočničara koji zbog nedovoljno izražene političke volje da se ubrzaju reforme i uspostavi funkcionalna pravna država, razmišljaju o drugim vidovima vezivanja država regiona za EU.
Kompromisno rešenje bi moglo da bude relativno brza integracija zapadnobalkanskih zemalja u Jedinstveno tržište, što bi državama regiona omogućilo i pristup evropskim fondovima. To bi bio međukorak dok EU ne bude sprovela unutrašnje reforme, posebno one koje se tiču ukidanja konsenzusnog i jednoglasnog odlučivanja. Ne treba da se zavaravamo - dok ta reforma ne bude sprovedena neće biti novog proširenja EU.
Međutim, ni integrisanje regiona u Jedinstveno tržište nije jednostavan a ni lak posao. Da bi se realizovao taj cilj potrebno je da zapadnobalkanske zemlje u dobroj meri usvoje i implementiraju evropske vrednosti i da stvore mehanizme za njihovu zaštitu. Potrebno je paralelno boriti se protiv organizovanog kriminala, pranja prljavog novca, korupcije i paralelno graditi demokratske institucije i pravnu državu.
“EU ne može da uključi zemlje Zapadnog Balkana u Jedinstveno tržište ako to sa sobom donosi korupciju, pranje prljavog novca, zloupotrebe položaja i snižavanje standarda zbog kojih bi trpelo posledice celo Jedinstveno tržište, odnosno 450 miliona ljudi”, precizira naš sagovornik u institucijama EU.
Kao tipičan primer zašto su potrebne korenite reforme se navodi primer Albanije i zakona o “zlatnim pasošima” i oporezivanju. Sa takvom praksom teško je poverovati da će zemlje članice dozvoliti ulazak zapadnobalkanskim državama. Jedinstveno tržište je najsigurnije i najpredvidljivije tržište na svetu jer su pravila transparentna, principi jasni i zbog toga je mnogo poželjnije od američkog i azijskog za srednjoročne i dugoročne investicije. U tome je snaga Jedinstvenog tržišta i tajna razvoja i dizanja bruto društvenog proizvoda i ujedno objašnjenje zašto mora da bude zaštićeno od toksičnih uticaja koji bi mogli da dođu sa Zapadnog Balkana.
Ulazak zapadnobalkanskih država u Jedinstveno tržište bi stavilo ad akta sve ostale regionalne integracione procese oko kojih su se vodile žestoke rasprave, često bazirane na ideološkim i nacionalističkim principima, pogotovo oko Otvorenog Balkana.
Bonus video:
