Obradovao sam se, ali sam se i štrecnuo kad sam video kako će izgledati moja karta za prevoz po gradu: DOŽIVOTNA KARTA ZA JAVNI PREVOZ. Svetu se ne može ugoditi, ili barem ne može meni: lepo je što ćeš biti besplatna, o kartice, ali zvučiš kao one way ticket, ili kao put kojim se ređe ide. Ima nečeg presuđenog u tebi, kao da ću skončati u trolejbusu ili u tramvaju… Nova kartica odražava boje državne zastave, pa su slova tamo gde je podloga crvena, čime je penzionerima takođe predočeno da su ušli u crveno…
Država me je već uvredila (nije joj ni to bilo prvina) kad mi je u mojoj možda pedesetoj godine izdala ličnu kartu, onu koja je imala bordo korice i listiće - da se može grazhdanin seliti tj. menjati adresu, a da mu slika, broj lične karte i korice ostanu iste - e, tad je službenica na pisaćoj mašini otkucala „trajna“, i ujela me za srce! Zar se očekuje da umrem sa ovom ličnom kartom, već sam poprimio obličje starca? Zar neću doživeti još neke estetske promene, pa bile ove jedna gora od druge?
Tad sam čuo da u Skandinaviji građanima odmaklije dobi u jednom trenutku daju ličnu kartu, ali na kojoj ne piše „trajna“, nego se godini izdavanja legitimacije dodaje stotinu godina, pa čoveku koji dobije dokument na primer 1993. na novoj bumaški piše: važi do 2093, država mu je rekla, na nekom severnjačkom desetercu, „živ nam bio još stotinu leta“. A naša mi država rečju „trajna“ (koju sam detetom prvi put čuo zbog tada napredne ondulacije) govori da je sa mnom završila: ne podstrekava me baš da se uskoro razbolim i da umrem, ali je to ni najmanje ne bi iznenadilo.
&
Pretpostavljam da je kartica koju sam video na internetu već odštampana i da se moje pokolenje njome uveliko služi, ali, da je njenom uvođenju prethodila javna rasprava zacelo bih bio predložio da se reč „doživotna“ zaobiđe, mogli su napisati da važi četrdeset godina od momenta izdavanja, to je bila najstroža zatvorska kazna u našem zakonu, ali je oca nove penzionerske karte možda nadahnulo to što mi sada ponovo imamo doživotnu robiju kao najstrožu kaznu.
I kad čuje, i kad pročita reč „doživotna“ čovek se malo preseče, u Slagalici bi prva asocijacija na nju bila reč „robija“; voziti se našim retkodolazećim i stoga mahom pretrpanim vozilima jeste neka vrsta robije, ali ne mora baš na kartici da prva reč bude „doživotna“, jer u sebi sadrži jezu zbog neminovnosti smrti. Drugo, ili prvo, čemu je najbliža doživotna robija? Prva stepenica do nje jeste smrtna kazna, pa doživotna karta šta je drugo nego dosmrtna karta? Da li se darodavac tako osigurao da će karta važiti samo za njenog prvonosioca, da neće postati nasledna, za razliku od drugih materijalnih stvari koje bivaju predmetom takozvane ostavinske rasprave (neki izrazi stizali su do mene sporije nego do mojih vršnjaka; kad je moj deda umro čuo sam da moraju moji ići u Zrenjanin na ostavinsku raspravu, i da ta rasprava koštaće toliko i toliko; ali mi ne želimo nikakvu raspravu, rekao sam, deda ima samo jednog sina, zar ta situacija iziskuje ikakvu raspravu, mora se, rečeno mi je, a tako je i bilo, tako i jeste)?
&
Čuo sam da nečovečni bus-plus više ne važi, proveriću to na ličnom primeru, za mene dosadašnja karta važi, platio sam za celu ovu godinu i ne zanimaju me novotarije iz gradske skupštine; bunio sam se kao Grk u apsu što sam morao posle nekog vremena da kupim novu plastičnu bus-plus karticu, jer je ovoj, obratite pažnju, istekao rok. Pa ja je nisam izgubio, ni oštetio, od plastike je koja će živeti još četiri ili pet stoleća pošto ja budem prestao da bivam bilo kud prevožen, ukazao sam tada na ovaj gradski bezobrazluk - stotinama hiljada ljudi Grad (Polis) prodaje istovetnu plastičnu ciglu.
Dobro, ovaj zulum sa večnim plaćanjem istog završava se, nadam se da novim plastičnim karticama, doživotnim, neće isticati rok kao njihovim prethodnicama, ali bih ipak voleo da - ako srećnik koji je pobedio na tenderu za ove kartice bude doštampavao novi tiraž, jer je penzionera, kao korova, sve više i više – u novom izdanju bude odštampana makar neka od ovih reči koje će manje boleti: trajna, terminalna, potonje je barem latinština… Kad se već niko nije setio da na penzionersku povlasticu stavi inače živopisnu matematičku oznaku za beskonačno, to je ona osmica koja se odmara: ∞
Bonus video:
