Da se ja pitam, donjim putem kroz Boku Kotorsku kola ne bi prolazila. Tek što ne bih “proterao autobus tuda”. Jer, taj put je predivan, jeste uzak, ali vrijeme ga je pregazilo, automobili su sve širi, jedva se mimoilaze. Svako bi da stigne kolima do kafića ili plaže, što dovodi do toga da šetanje uz obalu tim putem postaje nemoguća misija.
Zato, da je sreće, taj donji put bio bi zatvoren za motorna vozila, po sredini bi bila iscrtana linija, jednom stranom da se hoda, drugom stranom da prolaze bicikli i trotineti. To bi moglo da funkcioniše u izvrsnim uslovima, kojih naravno u Crnoj Gori nema. Boka Kotorska zaslužuje da se posmatra, da se u njoj uživa, a najviše bi mogli to da čini pješaci i biciklisti. Vozači automobila i autobusa svakako moraju da drže oči na put, da otvore “četvoro očiju”.
Međutim, ah to međutim koje najavljuje nemoguće, koliko čujem od prijatelja koji žive u Boki, sezona nije još uključila sve motore, a već se automobili tiskaju jedan za drugim. Čak je i u Kalemanju gužva, a proteže se do aerodroma i Stoliva. Sve se lako i za tren začepi.
Znatno duže se putuje od Budve do Tivta i Herceg-Novog nego ranije. Put je proširen na nekoliko mjesta, ali i dalje je ta dionica preopterećena. Ili je navalica, ili smo preopteretili sistem i nešto škripi. Ili sve zajedno. Trajekt je velika misterija. Naravno da je ekipa decenijama mlatila pare monopolišući nad trajektnom linijom, ali smo taj problem mogli i morali pametnije da riješimo, taktički. Ovako, sve je stihija i snalaženje.
Za sad, po svemu sudeći, Boka je najljepša sa mora. Ali ko to ima mogućnosti i ko to posjeduje barku ili jahtu, dozvolu i dovoljno za gorivo pa da posmatra Boku isključivo sa te prohodne strane? Rijetko ko, a od građana Crne Gore slabo ko.
Dogodilo se nedavno da se bračni par iz Kanade vozio biciklima uz obalu. Kad je naišao i zabrundao kamion, biciklista je naletio na rupu, izbacilo ga iz ravnoteže, te je završio u vodi. Pravo u mandrać!
Mandrać je divna riječ, zapravo funkcioniše kao mini-lukobran. Često se tu skupljaju alge, mulj i ono što bi Podgoričani nazvali žabokrečinom. Ali, to skrovito mjesto ima svoju svrhu i priču. Služi da štiti barke, a u našem slučaju i da upadnu turisti. Kanađanin je imao sreće da ne naleti na kakvu stijenu, barku ili vezani motor. Imao je i sreće što su ga lokalci brzo izvukli i pomogli mu da pronađe i izvuče naočare i telefon. Mandrać je bio dobar prema njemu ovoga puta.
Zbog radova na putu, kamioni i autobusi se snalaze kuda god mogu da prođu i da se provuku. Biciklisti su manji, oni trpe, kao i pješaci. Da ne slutimo, ali što će tek da bude kad krene sezona, to ćemo tek da vidimo.
Kamioni i autobusi će svakako da razvale manje puteve, a kad bude špic, svaki rad na putu ravan je nemogućoj misiji i još više će da zaguši saobraćaj.
Jasno je, kamioni i autobusi moraju nekuda da prođu. Ali takođe mještani i turisti moraju da se kreću. Nekad je zbog nestašice goriva saobraćaj funkcionisao na principu par-nepar. Vozila su imala pravo da se kreću određenim danima, zavisno od toga da li su cifre na njihovim tablicama parne ili neparne. Ali postavlja se pitanje, sve i da se uvede to par-nepar pravilo, kojim danima će smjeti da voze oni likovi koji su platiili da im na tablicama piše nadimak umjesto regularne kombijancije slova i brojeva?
Problem postoji, a rješenje se ne nazire. Sezona ne pita i stiže. Za sad se biciklisti kupaju u mandraću, a što će tek sve da se izdešava do septembra, koliko će ljudi zbog gužve i prvenstva prolaza da se hvata za vratove, hoće li još neki biciklista da završi u algama mandraća, to ćemo tek da vidimo. Izvolite turisti, dođite, nema baš svaka država u ponudi i to da bicklista uleti u mandrać zbog kamiona koji tutnji iza njega. Možda je to naša posebnost ove sezone.
Bonus video:
