„Pogledao sam vašu veb stranicu. Tamo piše da podržavate demokratiju“, rekao je torijevski poslanik i potpredsednik Konzervativne stranke Lee Anderson, obraćajući se Grahamu Smithu, lideru grupe za antimonarhističku kampanju Republika, kada je ovaj svedočio pred parlamentarnim odborom prošle sedmice. „Ako verujete u demokratiju, zašto ne bacite transparente i sačekate izbore?“
Smith je jedan od šestoro pripadnika Republike koji su preventivno uhapšeni na dan krunisanja. Uhapšeni su i neki drugi poznati demonstranti, na primer, oni iz organizacije Just Stop Oil, pa čak i ljudi koji nisu nameravali da protestuju, kao što su dobrovoljci iz vestminsterske grupe za bezbednost žena „Night Stars“.
Pitanje je postavljeno dok je Smith svedočio pred parlamentarnim odborom o „policijskom suzbijanju javnih protesta“. Predsednica odbora, Diana Johnson, ocenila ga je kao irelevantno. Ali kako god da je ocenjeno - Lee Anderson je inače poznat i po poruci antimonarhistima da ako im se ne sviđa kralj mogu da se isele iz zemlje - to pitanje je veoma važno, jer veliki broj ljudi upravo tako misli: da je početak i kraj demokratije glasanje na biralištima, da su javni protesti nedemokratski i da ih zato treba ukinuti.
Demokratija se ne može svesti na zaokruživanje broja na glasačkom listiću. Važan deo demokratije je kritika postupaka vlasti. Oni koji poseduju moć, od poslodavaca do verskih institucija, uvek su pokušavali da zauzdaju i kontrolišu demokratski proces da bi zaštitili sopstvene privilegije i utišali glas masa. Demokratija svedena na zaokruživanje brojeva je demokratija ućutkanog biračkog tela u kojoj demokratski proces oblikuju klasni interesi, institucionalni faktori i ušančene društvene sile.
Istina je da u privatnosti glasačkih kabina glasamo kao pojedinci, ali demokratiju možemo odbraniti jedino ako nastupamo kao zajednica. Za to je potrebno izgraditi robusnu javnu sferu i demokratiju koja će živeti na ulicama i radnim mestima isto koliko i na biralištima. Velike promene, od prava glasa za žene do jednakih prava zaposlenih, ostvarene su upravo zahvaljujući protestima. Bez prava na slobodu govora, protest, okupljanje i marš, bez prava na štrajk, pravo glasa gubi na značaju.
Smith i njegovi saradnici uhapšeni su na osnovu novog Zakona o javnom redu koji je usvojen samo četiri dana ranije. Zakonom je prošireno pravo policije da zaustavlja i pretresa i dato joj je pravo da određenim ljudima zabrani učešće na demonstracijama. Kriminalizovani su mnogi oblici protesta, kao što su zaustavljanje saobraćaja, ugrožavanje „važne nacionalne infrastrukture“ i „vezivanje“ za druge ljude ili objekte. Čak i namera „vezivanja“ proglašena je za krivično delo. Odredbe zakona su široko formulisane i daju policiji mnogo novih prava, uključujući i pravo preventivnog sprečavanja protesta i pre nego što se dogode.
Teren je pripremljen prošlogodišnjim Zakonom o policiji, kriminalu, kažnjavanju i sudovima koji policiji dopušta da prekine proteste za koje se oceni da su preterano bučni ili remetilački. To su dva najneliberalnija zakona usvojena u novije vreme. U odluci iz 2006. godine, Apelacioni sud je dao mišljenje da će protesti „praktično biti obesmišljeni ako se odluke demonstranata o tome ’kada i gde’ će se protesti održati ne uvažavaju u najvećoj mogućoj meri“. Prema novim zakonima, policija i ministar unutrašnjih poslova imaju pravo ne samo da odlučuju o tome kada i gde će se protesti održavati, nego i kako će se organizovati i koliko bučni smeju biti. Protest je nekada bio pravo, sada je privilegija. Kao što je konstatovano u izveštaju grupe Liberty, takvim pristupom se „normalizuje kriminalizacija protesta“.
Najvitalniji oblik protesta u modernim industrijskim društvima je štrajk, a najvažniji oblik kolektivnog organizovanja sindikat. Dok poslodavci mogu da koriste ekonomsku moć da bi nametali radnicima svoju volju, smanjivali im plate ili ih masovno otpuštali, jedina moć kojom raspolažu radnici jeste ona koja proističe iz mogućnosti kolektivnog delovanja i obustavljanja rada.
Vlasti su, naravno, tražile način da tu moć umanje, pa su počevši od 1979. godine nove vlade postavljale sve oštrije uslove za korišćenje prava na štrajk, čime je efikasna radnička akcija praktično onemogućena, a većina oblika solidarnosti stavljena van zakona, od sekundarnih štrajkova do pridruživanja radnika iz drugih mesta. Sve to, kao što primećuje i sam Tony Blair, čini britanski zakon „najrestriktivnijim zakonom o sindikatima u svetu“. Kada je poslednji talas štrajkova pokazao da su radnici - od medicinskih sestara do mašinovođa - još spremni da nešto preduzmu, usvojeni su još oštriji propisi.
Nedavno se predlog zakona o minimumu procesa rada za vreme štrajka vratio u donji dom na konačno glasanje, zbog čega je savez sindikata pozvao na protestni skup. Zakon prepušta poslodavcima i vladi da definišu minimum procesa rada u više sektora, od zdravstva, preko obrazovanja i transporta, do vatrogasaca i spasilačkih službi. To znači da će medicinske sestre i radnici hitne pomoći, vozači autobusa i mašinovođe, nastavnici i vatrogasci, pod pretnjom otkaza morati da postanu štrajkbreheri u sopstvenim štrajkovima. Kao što su stručnjaci za radno pravo primetili, vlada je tako dobila „neograničen mandat“ da određuje u kojoj meri radnici smeju koristiti „zakonsko pravo na štrajk“.
Pokušaji rušenja demokratije ne počinju ukidanjem izbora. Neprijatelji demokratije će dopustiti ljudima da zaokružuju brojeve na glasačkim listićima svakih 4 ili 5 godina, ali će im istovremeno ograničiti pravo na protest, kolektivno delovanje i slobodu govora. Od Rusije do Venecuele, od Belorusije do Saudijske Arabije, to je put kojim idu autoritarne snage.
Britanija, naravno, ne liči na ove zemlje i malo je verovatno da će postati jedna od njih. Ali primeri autoritarnih država pokazuju kako se demokratija ruši: ne ukidanjem prava glasa, već insistiranjem na pitanju: „Pošto već imate pravo da glasate, šta će vam pravo da se bunite, štrajkujete i slobodno govorite?“ To je pitanje koje postavlja i Lee Anderson. Ali pravo glasa odsečeno od ostalih demokratskih prava nema mnogo značaja.
Na sastanku parlamentarnog odbora Anderson je tvrdio da je primio mnogo poruka od ljudi koji su podržali preventivna hapšenja pre ceremonije krunisanja i osudili demonstrante kao „podbunjivače i nezadovoljnike“. Istina je da su „podbunjivači i nezadovoljnici“ ono što demokratiju održava u životu.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
