Ljubav, ta večna životna i umetnička tema, ta emotivna pustolovina, katkad i dilema: s kim, kada, koliko, kako, dokle, zašto? Osobita važna u razdobljima rata, nasilja, nagomilane mržnje, oštrih političkih podela i netolerancije. Ljubav kao prethodna racionalna odluka koja se otrgla kontroli? Kao nerazumnost, ludost, besnilo od početka do kraja? Polje slasti i milja? Pritom, postoji li "pravo na ljubav", pravo da se voli i da budeš voljen? Prvenstveno imam u vidu partnersku ljubav, ne potcenjujući one ostale između živih bića: od porodičnih, srodničkih, preko prijateljske, drugarske, pa sve do vernosti i privrženosti čoveka i životinje. Nije nepoznata ni ljubav prema Bogu, ona spram prirode (posebno u odnosu na biljke), ali i prema stvaralaštvu, odnosno prema ostalim čovekovim preokupacijama prožetim žarom.
"Pravo na ljubav" je iskonsko ljudsko, nepisano, običajno. Šansa, mogućnost rođenja ljubavi. Proizlazi kako iz prava na život, tako i iz prava na slobodu. "Umro bih odmah smoren od tih zala kada mi ljubav još ne bi ostala" (Šekspir, Sonet 66). No, narečeno pravo ne mora da bude ostvareno, neizvesno je. (Kao što i pravo na rad, ne znači automatski i pravo na zaposlenje!) Stoga je ljubav traganje, lutanje, trud, ali i čekanje, strpljenje. Jer, ljubav ne dolazi "na tacni". U tome je i izazov, muka a i nada. Čežnja i njeno eventualno prerastanje u priželjkivanu ličnu, intimnu relaciju. Ljubav čoveka usrećuje, čini ga plemenitijim, boljim. Ne uvek i snažnijim. Uz neophodnu dozu sebičnosti, pa i umerene, logične ljubomore.
"Sve što vam je potrebno je ljubav". (Džon Lenon) Ona je kompleksna voljna nesloboda. Ljubav je i san, čarolija, stanje veličanstvene uzvišenosti, bezmerna nežnost, divotna bolest srca koja je kadra da bude i lek za dušu. Lepota i sveprožimajuća svetlost, ako je celovita, autentična, bez rezerve. Potencijalni vodopad poljubaca, zagrljaja i milovamja. Trans u glavi, u telu, u čulima. Preporod boja i mirisa. Ljubav je magija i usplamtelost, susreti i rastanci, nostalgija, umeće i veština. Poštovanje, pomoć i požrtvovanje."Zar može biti ljubavi bez žrtve?" (Laza K. Lazarević) Ona je i "toplina i dodir" (Dobrica Ćosić), poezija i zagonetka, božiji poklon, priviđenje, spoljni i unutrašnji sjaj, oduševljenje i razočaranje - i još mnogo toga. Ovom prilikom, razmatram jedino partnerski spoj ili stremljenje ka njemu. Makar iluziju o mogućem zajedništvu, o sparivanju dva bića. Različitog ili istog pola. A i tako suženo shvaćena ljubav ima više grana.
Prvo - "pravo na ljubav" nije isto što i slobodna ljubav. Šezdesetih godina prošloga stoleća pojavio se u Americi pokret mladih kao reakcija na političke stege, naročito na rat u Vijetnamu ali i na brojna pravna i moralna pravila. Ta buntovna "deca cveća" zalagala su se za vraćanje prirod(nost)i, za mir u svetu, za "otvorenu"/"slobodnu" ljubav u bilo kom obliku: za rušenje mnogih tabua, za eksperimentisanja kod fizičke ljubavi - posebno za seksualne odnose bez ikakvih ograničenja, u pogledu vremena, broja lica, pola, mesta, učestalosti - uz muziku, igru i neobaveznost u svakom vidu. Takvom, "slobodnom ljubavi" bio je inspirisan i brodvejski mjuzikl "Kosa" iz 1968. godine, kao i istoimeni film Miloša Formana iz 1979. godine. Opisani talas, obeležen i simpatičnim, naivnim komponentama, nije mogao duže opstati zbog promenjenih prilika savremenog sveta, pa docnije i iz određenih medicinskih razloga (u šta se dalje neću upuštati).
Drugo - odavno je poznata takozvana platonska ljubav (jezički vuče koren iz Platonove "Gozbe"): ona je neuzvraćena, samo u nečijoj glavi predstavljena ili/i izmaštana, u suštini ipak nemoguća, nikad uspostavljena veza sa nekim drugim. Platonska ljubav je obično javno neiskazana, strogo unutarnja, po pravilu tajna, svakad bez fizičkog kontakta, bez uzajamnosti, jednostrana i jednosmerna, "na daljinu", sva utopljena u ideju, u ideal.
Treće - odigrava se, i tô ne po izuzetku, i isključivo telesna ljubav. Pohotna, svedena na seksualni čin, na fizičko stapanje uz obostrani pristanak radi zadovoljenja odgovarajuće potrebe. Njena banalnost ogoljeno je prikazana, ne bez sastojaka (suvišne!?) surovosti, u čuvenom filmu "Poslednji tango u Parizu" Bernarda Bertolučija, sa Marlon Brandom i Marijom Šnajder (iz 1972. godine). Nesumnjivo, gde su pretnja i sila - nema ni govora o ljubavi!
Četvrto - ima sijaset, uprkos različitim ometajućim pojavama (kao što je komunikaciono-tehnološki razvoj) - autentične, kompletne, i čulne i umne, i romatične i strasne veze u isti mah, nastale bez objašnjenja, "iz ničega". Prâva ljubav, ljubav u "užem", doslovnom, čistom smislu. Zbog koje se živi, ali i zbog koje se pati, pa i gine. "Dve ljudske ljubavi čine jednu božansku". (E. B. Brauning)
Peto - nasuprot svim do sada skiciranim ograncima ljubavi/"ljubavi", brojne su forme merkantilne "ljubavi", naklonosti iz obostrane koristi. Kod nje je konstriusana bliskost dve osobe sredstvo a ne cilj. Od klasične prostitucije, do odnosa podređenosti u nizu varijanti. Pritom, posredi je slabost, pa čak i "kontakt" iz nužde jednog od partnera - usled lošeg materijalnog stanja, niskog obrazovanja, umanjenih sposobnosti, straha, nezavidnog društvenog i radnopravnog položaja, narušenog zdravlja, faktora dece, okoline, "trećih lica", tradicije, porekla i slično. Ali ako su, paralelno, u takav odnos utkana (i) iole zdrava osećanja, znaci navoda se kod reči "ljubav" donekle relativizuju.
Na opštem planu, ljubav je proces je koji se održava, traje. Dok sa njegovi akteri menjaju. Plima i oseka. Usponi i padovi. Sunce i kiša, radost i tuga, ushićenje i bol. Vatra i led. Zatezanja i popuštanja. Zaricanja i prevare. Svađe i pomirenja. Ouja i vatromet, nirvana i bonaca. Vir i liman.
Tipična ljubav ljude "uzima pod svoje", posle izvesnog vremena nestaje da bi se opet pojavila samo u personalno drugačijem obliku. Ljubav je bujica pozitivnih osećanja koja ne retko gazi i pravo i moral (o čemu je pisao Dejvid Hjum). Ljubavna priča dvoje vrsnih intelektualaca, slavne norveške glumice Liv Ulman i elitnog beogradskog novinara i vrlog televizijskog poslenika Dragana Babića, odličan je primer fanatičnog emotivnog bljeska koji je porušio za kratko nekolike granice, da bi se zatim ugasio. "U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i u verovanju u neverovatno". (Jovan Dučić)
Ljubav koja traje, neguje se i unapređuje, nasušno je praćena - u svom razvoju, u periodu pune zrelosti partnerske veze - i sluhom za za stvarnost, za svakodnevne životne stvari, brige i obaveze. Time bi se došlo i do istinskog prosvetljenja, uživanja i ravnoteže, međusobnog a i sklada sa okruženjem: "i na nebu, i na zemlji".
A "sa svakom novom ljubavlju je slično kao kad ponavljaš razred. Poznaješ sve predmete, a nisi siguran da ćeš položiti". (Branislav Nušić)
Bonus video:
