Literatura o trećem ili poznom Marxu, ona koja za predmet ima poslednjih 15 godina njegovog života (približno od objavljivanja Kapitala 1867. do smrti 1883) sve je obimnija i sve uticajnija. Već sam pisao o odličnoj knjizi Kevina Andersona Marx na margini. Važan dodatak ovom korpusu je knjiga Poslednje godine Karla Marxa koju je Marcello Musto objavio na italijanskom 2016. godine i već je prevedena na 20 jezika (ja sam je pročitao u francuskom prevodu).
Mustova centralna teza, kao i u nekim drugim knjigama o poznom Marxu, jeste da njegove poslednje godine, suprotno uvreženom mišljenju, nisu bile besplodne. Marx ih je ispunio neumornim čitanjem literature iz više različitih oblasti, od etnografije i antropologije do fizike, bavljenjem matematikom (koju je uglavnom koristio za ubijanje vremena) i, što je najvažnije, političkim i ekonomskim raspravama kojima se sve više udaljavao od evrocentrične stadijalne filozofije istorije. Iz očiglednih razloga, poslednja pomenuta tema je za nas i naše doba najrelevantnija. Na njoj je “izgrađen” treći Marx: prvi se bavi ljudskom situacijom u Ekonomsko-filozofskim rukopisima i Nemačkoj ideologiji, drugi i najpoznatiji je pisac Kapitala i ostalih ekonomskih radova, a treći je Marx globalizacije.
Uprkos nastojanju autora da dokaže da je Marx do samog kraja života bio intelektualno veoma aktivan, čitaoci možda neće sasvim poverovati u to. Kao što pokazuje detaljni hronološki prikaz poslednjih godina (posebno poslednje dve), Marx je patio zbog lošeg zdravlja i smrti u porodici (supruga mu je umrla 1881. a zatim, neposredno pred njegovu smrt, i najstarija ćerka). Nastavio je da čita i pravi opsežne beleške iz više disciplina, ali nije mnogo pisao. Plan da završi drugi tom Kapitala ostao je neostvaren. Treći tom nije bio ni na vidiku.
Poslednji intelektualno značajan Marxov doprinos bile su rasprave koje je 70-ih godina 19. veka vodio sa više ruskih autora na temu izgleda za ostvarivanje socijalizma u Rusiji. Te rasprave su važne ne samo zbog događaja koji su usledili, nego i zato što se Marx tu prvi put hvata u koštac s pitanjem da li njegova stadijalna teorija istorije i učenje o neizbežnosti socijalizma znače da i neka sasvim drugačija društva moraju proći kroz iste stadijume kao zapadna Evropa. Marx je problem uočio i provizorno ga rešio odgovarajući da je njegov šematski prikaz bio zasnovan isključivo na istorijskom iskustvu zapadne Evrope. To je nedogmatični Marx koga Musto privileguje u svojoj interpretaciji.
Ali nedogmatičnost donosi sledeću opasnost: ako priznamo da postoji mnoštvo ekonomskih sistema i da slični uslovi mogu proizvoditi veoma različite ishode, onda ostajemo bez jasne društveno-ekonomske teorije. Preostaje nam samo mnoštvo pojedinačnih studija slučaja. O svakom od tih slučajeva možemo opširno i utemeljeno raspravljati, ali samom “segmentacijom” je eliminisana neizbežnost konačnog cilja kome je Marx posvetio život: to je emancipacija radnika ili, drugim rečima, socijalizacija sredstava za proizvodnju. Ako je moguć bilo koji ishod, na osnovu čega tvrdimo da je emancipacija radnika neizbežna?
Oprez s kojim je Marx pristupao ruskom pitanju (Može li zemlja u zajedničkom vlasništvu poslužiti kao osnova za razvoj komunizma? Mora li Rusija prvo proći kroz kapitalizam?) pokazuje koliko duboko je bio svestan ovog problema. Insistiranje na istorijskim epohama zapadne Evrope učinilo bi njegovu teoriju irelevantnom za ostatak sveta (uključujući i Indiju, za koju je Marx pokazivao veliko interesovanje), dok bi previše “razblaživanja” teorije potkopalo tvrdnje o istorijskoj nužnosti ostvarivanja konačnog cilja. Jedino u tom ključu možemo razumeti Marxovo oklevanje pred ruskim pitanjem i brojne radne verzije čuvenog odgovora na pismo Vere Zasulič.
Musto dolazi do zaključka da je Marx na kraju prihvatio stanovište ruskih populista da komuna može poslužiti kao osnova za direktnu tranziciju u komunizam i odbacio mišljenje da ruski socijalisti ne moraju ništa da rade, da je dovoljno to što podržavaju napredovanje kapitalizma i nadaju se da će se ovaj, jednog dana, kada se dovoljno razvije, automatski pretvoriti u socijalizam. Drugim rečima, Marx priznaje da se do socijalizma može stići na više načina, uključujući i onaj politički, kroz pobunu i revoluciju. Prihvatanje postojanja različitih puteva ideološki je kompatibilno s blankizmom ili lenjinizmom: odvažno političko delovanje, koje ne mora nužno biti podržano “objektivnim” ekonomskim okolnostima, može pomoći istoriji da dostigne svoj cilj. Interpretacije marksizma koje su ponudili Lenjin i kasnije Mao svakako su konzistentne s takvim čitanjem.
Moguća je i drugačija interpretacija, ali njena politička implikacija je “atentizam” (odgađanje), to jest, reformizam i pragmatizam koje su prihvatili nemački socijaldemokrati i Eduard Bernstein, čovek za koga su i Marx i Engels verovali da je lider s najvećim potencijalom. Dva aspekta Marxa, kao istraživača istorijskih procesa i kao političkog aktiviste, koji su u teoriji bili nedeljivi, ovde ulaze u sukob. Tumač mora doneti odluku: hoće li poći putem fabijanizma ili lenjinizma?
Izbor druge opcije – one koja “pomaže istoriji” – vodi do neugodnih zaključaka. Na taj način se može pravdati ne samo “razumni” voluntarizam, nego i potezi koji podrazumevaju mnogo višu “cenu”. Ako ima smisla iskoristiti zajedničko vlasništvo nad zemljom u ruskoj obščini da se na njoj izgradi napredniji sistem koji će ostati u zajedničkom vlasništvu, onda smisla ima i sledeći korak, onaj koji je učinio Staljin sprovođenjem pune kolektivizacije. Kolektivizacija se može pravdati ne samo kao sredstvo uvećavanja poljoprivredne proizvodnje mehanizmima ekonomije obima, već i kao rešenje za novu društveno-ekonomsku zagonetku. Posle Stolipinovih reformi i oduzimanja zemlje koja je pripadala plemstvu nakon 1917, nastalo je mnoštvo novih malih seoskih gazdinstava. Način proizvodnje primenjivan u obščini spontano i prirodno je počeo da evoluira u sve naglašenije kapitalistički način proizvodnje malog obima. Ako već znamo da se do socijalizma može stići i prečicom, zašto onda u narednom koraku ne bismo to mnoštvo malih gazdinstava ujedinili i ustanovili šire zasnovano kolektivno vlasništvo, uz podršku naprednih tehnologija.
Postojanje različitih puteva koji vode u socijalizam navodi nas da revolucionarnu praksu prihvatimo kao “babicu” novih ekonomskih formacija, što nam onda dopušta još više voluntarizma ili politički motivisanih poteza.
Rekao bih da Musto nije sasvim razumeo način na koji je nešto što iz današnje perspektive doživljavamo kao Marxovu otvorenost i nedogmatičnost vodilo u ishode kao što je kolektivizacija, koje Musto s pravom osuđuje. To je dilema pred kojom i danas stojimo. Ako je sve (ili bar najveći deo svega) stvar političke volje, onda, uz dovoljno vešte političke lidere, temeljni ekonomski i društveni uslovi zapravo nemaju velikog značaja, pa završavamo u carstvu proizvoljnosti. S druge strane, ako je sve unapred determinisano “fundamentima”, onda nam politika nije ni potrebna, to jest ostaje prostora samo za politiku mogućeg koja je strašljiva, dosadna i samosputavajuća.
Bonus video:
