Ni kalendari ne miruju. Ovih dana će Čileanci obeležavati dva datuma koji ih, igrom slučaja, povezuju i sa Amerikancima i sa Srbima. Reč je o 11. septembru i 5. oktobru.
Sa Amerikancima će ih 11. septembra spajati počasti žrtvama. U Čileu, masi ubijenih u puču koji mu je tog dana 1973. svrgao demokratsku vlast, a u Americi, masi poginulih u terorističkim udarima otetim putničkim avionima 2001.
Nama i Čileancima će, pak, 5.oktobar biti povod da se nazdravi demokratskom preporodu. Tog dana, 1988. oni su izglasali kraj vojne diktature, a mi, 12 godina kasnije, okončanje ondašnje naše autokratije.
Različiti su ishodi ove poskočice datuma. U Vašingtonu proglašeni globalni rat protiv terorizma i dalje traje, ovde se vratila autokratija, a Čileanci se još lome oko načina obeležavanja 50. godišnjice državnog udara, čiji je vojni režim likvidirao više od 3.000 i torturisao oko 30.000 njihovih zemljaka.
Svet se sada, moglo bi se reći, prilično čudi takvoj čileanskoj nedoumici, kao da nema njegovog udela u tragediji te južnoameričke nacije. Upravo je Amerika objavila dodatne dokaze o sopstvenoj umešanosti u svrgavanje demokratski izabranog predsednika, socijaliste Salvadora Aljendea, i o podršci hunti generala Augustina Pinočea, u kome je videla branu „širenju komunizma“. Istraživanja pokazuju, takođe, da je „u igri“ bio i bivši SSSR, u iluziji da može da podbadanjem antiamerikanizma, uz sebe svrsta nesvrstanog lidera.
Aljende je, inače, bio prvi demokratski izabrani predsednik - marksista u Južnoj Americi, i šire, a doživljavan je i kao regionalni pionir u projektovanju demokratskog socijalizma. U tome su i Vašington i Moskva videli njima nedopustiv revizionizam, a prema američkoj istraživačici Džohani Bokman, Aljende je bio zainteresovan za iskustva sa samoupravljanjem u nesvrstanoj SFRJ.
Života su ga, međutim, koštale reforme kojima se zamerio krupnom kapitalu, a za koje nije imao, kako se ispostavilo, pouzdane podrške ni u svojoj koaliciji ni u oružanim snagama. Izvršio je samoubistvo u predsedničkoj palati, pod naletom vojske, čiju je pobunu predvodio Pinoče, koga je samo dvadesetak dana ranije promovisao u komandanta kopnene vojske.
Do danas nije postignut konsenzus o uzrocima i dometima prevrata, iako se aktuelni mladi predsednik levičar Gabrijel Borić (potomak doseljenika iz Hrvatske) svojski trudio da postigne što veću dozu usaglašenosti. Dok levičari osuđuju obaranje demokratije i masovne egzekucije, desničari to ne osporavaju, ali puč objašnjavaju kao „neophodan čin koji je sprečio pretvaranje Čilea u novu Kubu“.
Do nepodeljene službene istine se nikad neće stići, izjavila je Aljendeova kćerka Izabel. Uz apel da se bar postigne saglasnost da se demokratija više nikada ne sme obarati.
Ali, anketa agencije Pulso siudadano je pokazala da, uprkos činjenicama, čak 40 odsto Čileanaca smatra da Pinoče nije bio diktator. Valjda su ga doživeli kao stabilokratu koji je morao da poubija „remetilačke faktore“, kao što su levičari.
Donekle u prilog takvom zastranjivanju, ide okolnost da je Pinoče prvi uveo ekonomski sistem koji se raširio po planeti, pod naznakom neoliberalizam. Primenio je recept đaka čikaške škole, kojim je povećao efikasnost privrede i strana ulaganja, a smanjio prava radnika i sindikata, što su kao koncept potom primenili Margaret Tačer i Ronald Regan, ali u njihovim razrađenim demokratijama. I same čileanske vlasti su, po uspostavljanju demokratije, nastavile da na ekonomskom polju praktikuju sistem koji im je diktator ostavio, a bez čega, možda, ne bi ni bilo mirnog prenosa vlasti.
Nema sumnje da je danas u svetu Aljende neuporedivo više popularan od Pinočea. Osim u poslovnoj i eliti, kojoj je pogodovanje njenim interesima važnije od pregnuća za opšte dobro. Stoji, pritom, i činjenica da danas u svetu postoji više lidera nalik Pinočeu nego Aljendeu, možda i zato što je socijalista dao život za svoje ideje, dok je Pinoče ostao nekažnjen iako je bio optužen za sijaset kršenja ljudskih prava i nezakonito bogaćenje.
Obojica su izuzeci od pravila, zbog čega se aktuelnom predsedniku Boriću nameće balansiranje u obeležavanju 50. godišnjice krvavog prevrata. Sud je osudio nekolicinu veterana Pinočeovih nepočinstava. Prestonica je promenila nazive mnogih ulica, dajući im imena žrtava diktature. Ali, opozicija je upozorila da se jubilej ne obeležava masovkama i jednostranostima, ponavljajući da je Aljende platio „jer je samovoljno kršio Ustav“.
Nadam se da će znatno složnije tamo biti obeležen 5. oktobar, kada je pre četvrt veka izglasan kraj diktature. I da će značaj tog datuma doskočiti dovde, da nas bar podseti na vreme kad smo umeli da pokažemo da smo jači od autokratije.
Bonus video:
