Demagogijo, bleda majko, ala su te udesili tvoji sinovi, da među drugim prevarancijama štrčiš kao ruglo, a bila si među otmenijim načinima da neprosvetljeni budu hiljaditi put obmanuti. Nema dana da te vladajući nisu uprezali u njihov nemilosrdni dolap, jedno vreme su, svesni koliko im vrediš i koliko im pomažeš, gledali da te unaprede, da te vozdignu i iznad nacističke propagande, kojoj svako mora skinuti kapu, ali sada, sada su te tvoji najbolji sinovi srozali toliko da među drugim tehnikama manipulacije sediš osramoćena kako dugo nisi bila, premda možda zaslužuješ to, jer si im toliko puta bila od koristi i pomoći. Zbog onoga što je predsednik Skupštine rekao o suparnicima – da zbog njih penzioneri neće dobiti penzije, da porodilje neće dobiti novčanu pomoć – ti si, Demagogijo, dotakla dno svog istinabog dugog i plodnog života, obrukana si i možda se nećeš vratiti tamo gde si obitavala, štovana od korisnika i prostreljena tek retkim pogledima onih koji su podozrevali da služiš stvarima pogrešnim.
Činilo se da te baš kod nas čekaju zlatne godine, vladajući su osnovali Demagošku akademiju, koja je doista bila zamišljena kao rasadnik bespoštednih i nepostidivih partijskih govornika, koji bi izvrtanjem logike, ponavljanjem, larmom i sofizmima najnižeg reda pobeđivali u svakom dijalogu, ali katedra za tebe najvažnija je katedra u toj partijskoj obrazovnoj ustanovi; možda ti je i laskalo da budeš sredstvo u rukama najmoćnijeg vladara u našoj povesti, ali su te tvoji korisnici počeli toliko zloupotrebljavati da ćeš zbog njih izgubiti mesto koje u politici odvajkada imaš: vladar kaže da će svim starijim ljudima najesen dati po dvadeset hiljada drahmi (37 hiljada rimskih secercija po ond. kursu) čime se ogrešuje o moral, o zakon, o Ustav, ali se najvećma ogrešuje o tebe, ovo je šamar tebi, Demagogijo, jer ti živiš koliko mnogo stoleća baš zahvaljujući tome što te nikada do kraja ne razotkriju onima kojima si namenjena, e, sad bi se moglo desiti, usled tako grubog i ponižavajućeg postupanja vladaočevog, da ti postaneš prezrena i da budeš otpremljena tamo gde prebivaju Laž, Ucena, Otmica, Pljačka, Zaseda, Krivokletstvo, Zločin i Bestidnost.
Dugo si trajala, i bila si delotvorna, imala si milion obličja, ali je u svakom moralo biti zavodljivosti, što će reći da si morala imati šarma, sada ga gubiš, postaješ prozirna, čak i za nas koje vladajući vidi kao nišče duhom. Kumovala si tolikim štetočinstvima da možda zaslužuješ ovaj žalosni pad, pa ipak, budiš u čoveku dosta i zebnje, jer ako propadaš ti, koja si stalno u ozračju i u rukama silnika, čemu se možemo nadati mi, na čijem se radu i oskudevanju ovo bolesno Carstvo drži?!
Smisliću, i tu ću se suprotstaviti i tebi i tvome prvokorisniku, smisliću kako bi se novac kojim vladar potkupljuje starice i starce mogao upotrebiti, kako da se od njega kupi nešto što je korisno zajednici, voleo bih da pridobijem hiljadu vršnjakinja i vršnjaka, da u Fond za skenere (radni naslov) uplatimo svi po dvadeset hiljada dinara, i da to medicinsko pomagalo javno predamo domu zdravlja u nekoj od naših junačkih i slobodarskih zabiti: time bismo učinili nešto korisno, a osramotili bismo rasipnika i podmićivača, što je takođe korisno: pokazali bismo mu šta sve nedostaje ovoj unesrećenoj, reketiranoj i pauperizovanoj zajednici. Ali, ako mi to uspe, i ti ćeš dobiti bubotak, jer si ti u srcu ove nepristojne vladaočeve ponude.
Umrljana si majonezom kojim su vladar i dva vazala ublažavala rezak miris salame pojedene naočigled pučine grdne, možeš li ti, Demagogijo, jer meni ne uspeva, da zamisliš razgovor koji je prethodio fruštuku u SIV-u (gde si takođe imala svoje mesto i pre ove despotije, ali su ti socijalistički demagozi ipak čuvali obraz i rang): „Ljudi, jeste doručkovali?“ Dvojica velmoža pogledavaju krišom jedan u drugog, ne znaju treba li da kažu „I am starving“ (predsednik usavršava sa bližnjima strane jezike), ili je prikladnije i korisnije reći „No, thank you, Alek, I’m full“, daju oni za svaki slučaj dva različita odgovora, na šta režiser kaže ovome koji je tobože sit: „I ti si gladan, samo to još ne znaš, a znaćeš kad u ovom kabinetu zamiriše čudesni parizer, kad zamiriše svež hleb ‘Sava’ koji naša mila sirotinja svakodnevno jede, nego ja nemam vremena da idem u bakalnicu i da čekam red na kasi, bacajte novčić sa mojim likom pa ko izgubi neka otrči da nam to kupi, my treat, pogledaj mi, Monik, kako se na kineskom kaže „ja častim“, na vrh jezika mi je, a ne mogu da se setim, a, ko je izgubio?… Siniša, dvostruki doktore nauka, ko ima sreće u nauci, nema u nabavci, hajde, usiljenim maršom do najbliže samousluge…“ Ostalo je istorija. Ali u kojoj si i ti, Demagogijo, gadno posrnula, jer si bestidno zloupotrebljena, pa će se to odraziti na tvoj ugled i na tvoju budućnost. Kako možeš opstati među drugim mahinacijama ako korisnik, koji te razume se smatra svojim vlasništvom, pukom alatkom, kaže: „Od svih salama, parizer mi je na prvom mestu, izvini mortadelo, gavrilovićki neću ni da se izvinim, znate i zašto, parizer koji ćete vi sa mnom danas doručkovati je u samom vrhu mojih omiljenih đakonija, koje bih jeo i više kad mi ovi karirani sakoi u pastelnim bojama, šiveni po meri, ne bi ovako lepo stajali, u avionu uvek mora da bude parizera za mene, kad letim vladinim avionom, ali i kad letim putničkim avionom, uvek sam u ekonomskoj klasi, iako mi država plaća put, i kad ja raspakujem sendvič koji sam napravio kod kuće, putnici unaokolo svi se osvrću, misle da je nekome ispao i prosuo se džak sa belim lukom, ili da su se nekom drugom sladokuscu koji isto nosi svoju hranu na put prosule pihtije, ha, ha, ha…“
Demagogijo, bleda majko, kako uprljana sediš među lagarijama, među ukaljanima upadaš u oči.
Bonus video:
