Građanima i gostima Njujorka preporučeno je da se ovih dana što manje vozikaju po Menhetnu i da tako omoguće bolje funkcionisanje sveta. Prednost imaju visoke delegacije iz više od 140 zemalja, koje su na godišnje zasedanje Generalne skupštine UN pohrlile s mahom izneveravanom nadom da mogu da poprave međunarodne odnose ili bar položaj svoje države.
Teško da će iko od njih iskazati zadovoljstvo globalnom situacijom, opterećenom ratom u Ukrajini, klimatskim lomovima, posledicama pandemije, drastičnim produbljivanjem razlika između bogatih i siromašnih, pomanjkanjem solidarnosti. Ovom prilikom, više nego obično, traže promenu u sastavu Saveta bezbednosti UN, jer već dugo omanjuje u očuvanju mira i stabilnosti u svetu, za šta je jedini službeno ovlašćeni organ.
Na odgovornost se najčešće prozivaju pet njegovih stalnih članica, s pravom veta- Amerika, Kina, Rusija, Britanija i Francuska. Prebacuje im se da sada pojedinim zastranjivanjima i međusobnim trvenjima, ugrožavaju opstanak čovečanstva, bar onoliko koliko i dalje bitno doprinose njegovom napretku. Lično je gensek UN Antonio Gutereš nekoliko puta upozorio na približavanje Armagedona, u vidu nuklearne ili katastrofe zbog pregrevanja planetine atmosfere.
Pomenuta petorka ima, inače, duži mandat od bilo kog državnika. Pravo da, praktično, odlučuje o sudbini sveta stekla je, pre gotovo osam decenija, kao skup pobednica u II svetskom ratu, da bi se njene manjkavosti ispoljile u Hladnom ratu, posle čijeg okončanja se 1992. prionulo na reformisanje Saveta, kako bi postao reprezentativniji.
Prošle su tri decenije, a reforme su izostale. Sada su se, pak, sve države, i moćni kvintet, izjasnile da je neophodno da se, najzad, ostvare.
U opticaju je više varijanti. Po jednoj od tih kombinacija, koju najviše zastupa Zapad, nove stalne članice Saveta bi postale Indija, Brazil, Nemačka, Japan (koje nastupaju kao G4), kao i jedna ili dve afričke zemlje.
Eventualnim pridošlicama ne bi, ipak, pripalo i pravo veta (koje je od 1945. upotrebljeno 295 puta, najviše iz Moskve). Nijedna od pet sila koje njime raspolažu nije raspoložena da tu privilegiju dobiju i drugi, da i oni mogu da stopiraju odluke većine i da se ispostave kao treći faktor u već odomaćenom dvoboju Zapada i Istoka, demokratija i autokratija.
Povećanje broja stalnih članica se obrazlaže promenom odnosa snaga u svetu i potrebom da se proširi regionalna zastupljenost. U G4 su odista sve „nove“ sile, ali se čuju zamerke da bi ulaskom Nemačke, Evropa bila „previše“ zastupljena. A priča se i da Kina nije za priključivanje Japana, pa i da je prilično rezervisana prema Indiji jer ih, iako su obe u BRIKS-u, opterećuje sporenje oko razgraničenja teritorija.
Postoje rivaliziranja unutar regiona, u stilu zašto ne ja a može ona. Istraživači su registrovali i grupisanje „zaobiđenih“ u kojoj su Italija, Poljska, Argentina, Meksiko, Pakistan, Južna Koreja i Turska. Za afričke favorite važe Južnoafrička Republika i Nigerija, ali bi ih, kažu, rado „odmenili“ Egipat, Alžir, Etiopija, Kenija.
Kao da je u toku kvalifikacioni mundijal za uzlet u Savet bezbednosti, u prvu ligu odlučivanja o svetu. Iako bi glavnu reč, svakako, i dalje vodila petorka s vetom, pojava novih aktera bi donela novu energiju, raznovrsnije izjašnjavanje, pa i bolji uvid u izvesno lelujanje, mimo svrstavanja uz Zapad ili Istok. Indija bi, na primer, mogla ponekad da glasa u prilog BRIKS-u, a povremeno u skladu sa interesima grupe Kvad (još SAD, Japan i Australija), uz već potvrđenu veštinu da balansira u tom dvojstvu.
Već je stvorena originalna situacija. Po prvi put, posle dužeg vremena, u prvi geostrateški plan izbijaju zemlje u razvoju kao kandidati za ulazak u Savet bezbednosti. Originalno je i to što im ambicije podržavaju postojeće velike sile, kako bi pridobile njihovu naklonost u sve zaoštrenijim odnosima Zapada i Istoka, ne samo oko ruske agresije na Ukrajinu, već i oko klimatskih lomova, trgovine, sistemskih razvrstavanja na demokratije i autokratije, pa i u oblikovanje multipolarnog sveta.
Zanimljiv je nalaz istraživača o kriterijumima za ulazak u to „visoko društvo“. Uglavnom se kao preporuke navode- bruto nacionalni dohodak, broj stanovnika, vojni potencijal, doprinos budžetu UN, snažna diplomatija, privrženost globalnom poretku bezbednosti, poštovanje univerzalnih ljudskih prava…
Nije ni sada izvesno da li će se, kada i koliko, proširiti Savet bezbednosti. I takav kakav je, efikasno je delovao u raznim krizama, a potreba za postojanjem ovog tela je sada uočljivija, jer se jasno vidi neposredna veza između njegove paralizacije u polarizaciji velesila i haotizacije sveta.
S proširenjem bi, nadajmo se opet, povratio bar malo od svog izvornog duha - da bitno utiče da se sporovi rešavaju mirnim putem i da se poštuje neprikosnovenost teritorijalnog integriteta. U svakom slučaju, prisustvujemo premijernom pokušaju da se, prijemom novih stalnih članica u Savet bezbednosti UN, ekskluzivnom kvintetu ubrizga doza inkluzivnosti. I da se tako bar malo obradujemo što se makar simbolički demokratizuje globalna politika, svesni da ona nikad nije bila niti može biti zaista demokratska.
Bonus video:
