Dobar deo članica Evropske unije, uključujući i najvažnije Francusku i Nemačku, kao i Evropska komisija, žele da Crna Gora bude primer za druge zapadnobalkanske države, odnosno da bude dokaz da je došlo do promene u politici EU prema proširenju tako što će završiti pregovore 2027. ili 2028. i ući u Uniju 2030. godine - preneli su “Vijestima” diplomatski izvori u ključnim evropskim prestonicama.
U Briselu, ali i Berlinu i Parizu, postoji bojazan da Zapadni Balkan neće biti dovoljno spreman za ulazak u EU i pored toga što će Unija biti sređena i pripremljena za prijem novih članica. U tom kontekstu Crna Gora je jedini kandidat koji ima sve regularne karte da, uz pomoć EU i SAD, bude prva i primer da EU misli ozbiljno kada spominje 2030. godinu.
“Pritisak na Crnu Goru da formira kompetentnu vladu za najvažniji državni zadatak rezultat je želje evropskih i američkih partnera da poguraju Podgoricu ka članstvu u EU. Ako se formira dobra vlada i vladajuća većina bude kadra da usvoji i sprovede reforme neophodne za članstvo u EU, ideja Brisela je da u sledećih četiri-pet godina završi pregovore, kako bi Podgorica mogla da uđe u Uniju 2030. godine. Na taj način, Brisel bi preko Crne Gore poslao konkretnu poruku drugim zapadnobalkanskim zemljama da je moguće uspešno dovršiti evropski put pod uslovom da se to zaista želi”, kaže sagovornik “Vijesti” u EU institucijama.
Koliko će taj plan biti ostvariv videće se, na jednoj strani, kroz formiranje nove vlade u Podgorici, a na drugoj kroz zaključke Evropskog saveta u decembru. U njima neće biti samo pomenuta 2030. godina, već i niz drugih stvari koje su u suštini i važnije od samog datuma koji ostaje okviran, a ne imperativan. Traljavo vođenje pregovora oko formiranja vladajuće većine i nove vlade već košta mnogo Crnu Goru, a cena bi mogla da bude još veća, ako se ne bude delovalo brzo i pragmatično. Drugim rečima, ostalo je malo vremena da se Crna Gora nađe u zaključcima za decembarski Evropski savet, ako se ovako nastavi, neće se naći, a to će biti propuštena kolosalna šansa.
Gde je problem na crnogorskoj strani? Sve se vrti oko usvajanja i implementacije neophodnih reformi za koje su potrebne odluke kvalifikovanom većinom od 49 poslanika. Nije nužno da novu vladu podržava 49 ili više poslanika, ali je za izglasavanje seta zakona neophodno. Mandatar Milojko Spajić je napravio taktičku grešku u pregovorima o sastavu nove izvršne vlasti jer o tome nije vodio računa.
Da bi se pregovori završili do 2028, što bi Crnu Goru stavilo u poziciju da uđe u EU 2030. godine, ona mora da uradi dve stvari: prva je dovršavanje reforme pravosuđa i tu treba 49 poslanika, a druga efikasna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije sa izrečenim pravosnažnim presudama. Nisu dovoljne istrage, hapšenja, zaplene, za ulazak u EU su potrebne pravosnažne presude.
Ulazak koalicije Za budućnost Crne Gore (ZBCG) u novu vladajuću većinu je veoma kompleksno pitanje, a odgovori zavise od toga ko vam je sagovornik u EU i SAD. Generalno gledano postoje dve struje, jedna, uslovno rečeno, dogmatska, i druga pragmatična.
Nemci su žestoko protiv ulaska ZBCG u novu vladu. Vašington je na pozicijama Berlina, mada unutar Stejt departmenta postoje ljudi koji imaju nešto iznijansiranije stavove, ali smo daleko od toga da su suprotstavljeni zvaničnom. U većem delu članica EU zastupljen je pragmatičan pristup zasnovan na činjenici da postoji vlada koja sprovodi reforme i određuje zadatke za ulazak u EU i ima dovoljno veliku podršku u parlamentu. U stilu istočnjačke poslovice da nije bitno koje je boje mačka nego da li lovi miševe.
Amerikanci i Nemci ne opraštaju ZBCG (dok se zvao DF), pokušaj da promene međunarodni kurs Crne Gore i da je zaustave na putu za NATO uz pomoć Moskve. Zatim, u međuvremenu se raširilo uverenje da bi ZBCG mogao da bude trojanski konj Beograda u crnogorskoj Vladi za sabotiranje puta Podgorice u članstvo EU.
Sa promenom politike EU prema proširenju, zvanični Beograd ne može više da fingira da želi da uđe u EU, a u suštini radi da se to ne dogodi. Najveći balkanski saveznik donedavne restriktivne politike Pariza i Berlina prema proširenju na Zapadni Balkan bila je upravo Srbija pod vođstvom Aleksandra Vučića. Promena političkog vetra u Berlinu i Parizu prema proširenju dovela je zvanični Beograd u situaciju da mora jasno da se opredeli da li zaista želi da uđe u evropsku porodicu ili da ostane mala rupa u evroatlantskoj Evropi.
Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije je drugi važan zadatak za buduću vlast. Ako isključi ZBCG i okrene se DPS-u, onda je više nego izvesno da će nekadašnja višedecenijska vladajuća partija tražiti za podršku u Skupštini neku vrstu amnestije i imuniteta za svoje istaknute članove ili zaslužne ljude koji su upleteni (in)direktno u organizovani kriminal i slučajeve korupcije. Posledica tog kompromisa bi bila neefikasna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije i samim tim bi dovela u pitanje približavanje Crne Gore članstvu u EU.
Dakle, Vlada koja ne bi imala podršku 49 ili više poslanika za set neophodnih zakona, bila bi po volji Berlina i Vašingtona, ali ne bi bila u stanju da odradi posao koji se od nje očekuje i ne bi napravila neophodne korake ka članstvu u EU 2030. godine. Upravo na taj scenario upozoravaju Berlin i Vašington u Briselu zbog istrajavanja na dogmatskom stavu prema ZBCG. Ta tvrdoglavost uz traljavo formiranje vladajuće većine i vlade mogu da torpeduju šanse Podgorice da uđe u EU 2030. godine.
Pobeda Roberta Fica u Slovačkoj je mnoge podsetila na neprimerene izjave Miroslava Lajčka o tome ko je za EU partner a ko ne. Fico je mnogo više proruski i antievropski političar nego što su Andrija Mandić i Milan Knežević zajedno, ali ni Lajčaku, inače Slovaku, a ni drugima ne pada na pamet da kažu da Fico ne može da formira slovačku vladu ili da bude u njoj. To je razlika kada ste član kluba i kada ste ispred vrata kluba. Paradoksalno, ZBCG bi trebalo da bude najveći zagovornik ulaska Crne Gore u EU jer će samo tada moći da uđu u vladu ili da je čak formiraju.
Bonus video:
