Godinama se Peti oktobar obeležavao u svim medijima i posebnim televizijskim emisijama u koje su pozivani ljudi kompetentni da govore o tom događaju. To su najčešće bili učesnici Petog oktobra i živi svedoci tog istorijskog datuma. I sama sam nekada bila pozivana u emisije o Petom oktobru, a bila sam i učesnica na naučnim skupovima na tu temu. Primećujem da kako godine prolaze sve su ređe emisije i rasprave o tom događaju. To je lako objasniti. Aleksandar Vučić i njegov šef, lider Srpske Radikalne stranke Vojislav Šešelj, pre 5. oktobra bili su na vlasti u koaliciji sa Miloševićevom Socijalističkom partijom Srbije (SPS). Kad je pao Milošević, pali su sa vlasti i njegovi koalicioni partneri Vučić i Šešelj i drugi radikali koji su imali položaje u Miloševićevoj vlasti.
Peti oktobar je za njih bio i ostao omrznuti datum, pa i ne treba očekivati da će Vučićevi mediji biti skloni obeležavanju Petog oktobra kao dana oslobođenja od autokratske, ratne i kriminogene vlasti Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. U tom periodu u Srbiji je počinjeno nekoliko ubistava koja do danas nisu rasvetljena, jer su njihovi nalogodavci zaštićeni. A to su bili zajedno, u vladajućem tandemu, Milošević-Marković, bračni par na vlasti. Ni do danas ne sme da se kaže da je srpska ledi Magbet, baš kao da je iz Šekspirove drame izašla, bila nalogodavka ubistva Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, a verovatno i atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali. Ona je upravljala državnom bezbednošću preko porodičnog policajca Radeta Markovića, koga je postavila za šefa državne bezbednosti, nakon što je smenjen Stanišić. Sudski proces za ubistvo Slavka Ćuruvije se razvlači 26 godina, a doneta je presuda samo udbašima koji su bili izvođači radova.
Dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića 2012. petooktobarske vodeće stranke su propale i gotovo nestale. Vučić je svoj uzlet godinama gradio na navodnom štetočinstvu famoznih bivših, predstavljajući sebe kao spasioca Srbije od onih koji su navodno uništili Srbiju, dok ju je on uzdigao do neslućenih visina, sve do zlatnog doba. I sada, posle 11 godina apsolutne vlasti, on ne propušta da pomene te bivše, odnosno petooktobarce, kao uništitelje Srbije, a da sebe pohvali kao graditelja nezapamćenog napretka zemlje u kojoj, eto, nikada u istoriji plate i penzije nisu bile veće. Sve pre toga palo je u zaborav (pa i da su bivši imali demokratske izbore), a naročito mrski Peti oktobar.
Ove godine nas je iznenadila televizija N1 kada je pozvala Pavla Cicvarića, studentskog aktivistu i govornika na protestima Srbija protiv nasilja, kao predstavnika mlade generacije, i mene iz starije generacije - da govorimo ne o 5. već o 6. oktobru, kao onome što tek treba da dođe. Našla sam se u situaciji da ne znam šta da kažem, šta je taj misteriozni 6. oktobar. Mislila sam da je to fantomski datum događaja koji se nikada nije desio. A nekako stalno traje kao nedostajući, trebalo je da se desi, a nije, propušten je.
Jedino što sam smislila da kažem je baš to: 6. oktobar je zamišljeni i željeni događaj koji se posle 5. oktobra nije desio, a mogao se desiti. Do te zabune je došlo zato što 5. oktobar nije bio revolucija, već popravka koja jeste donela značajne i važne promene u Srbiji koja je tada bila skoro osam godina pod sankcijama UN-a, izbačena iz svih međunarodnih institucija, uključujući i Ujedinjene nacije. Popravke su se odnosile na ukidanje autokratske i nedemokratske vlasti Miloševića, te uvođenje demokratije, građanskih i medijskih sloboda, izlazak iz izolacije i povratak u svet i međunarodne organizacije. To je Peti oktobar obećao i uglavnom ostvario, bez sposobnosti da uspostavi vladavinu prava. Ostvario je neučvršćeni i nestabilni demokratski poredak, sa neraščišćenim računima sa susedima, ratnim zločinima i obavezama prema Haškom tribunalu. Najveći uspeh bio je dobijanje kandidature za članstvo u EU. I to što su svi optuženi za ratne zločine predati Haškom tribunalu.
Peti oktobar nije bio revolucija, pa onda nije moglo biti ni tog 6. oktobra koji bi bio nekakvo radikalno veliko spremanje i raskid sa prošlošću. Postavlja se pitanje ko su ti koji su govorili „nije se desio 6. oktobar“. Možda su to oni raspaljeni demonstranti koji su upali u Skupštinu i zamišljali da se dešava revolucija, a sutradan shvatili da je nije bilo u njihovom životu.
Ako ostavimo iza nas 5. oktobar koji jeste bio skok napred, ali u kontinuitetu sa Milošević-Šešeljevom nacionalnom politikom, revolucionarni 6. oktobar je preživeo kao zamisao na čekanju. Kao zamišljena mogućnost. To je 6. oktobar. Nisam umela to da kažem u emisiji sa mladim aktivistom. Da je 6. oktobar ostavljen njegovoj generaciji. Na njima je da obave taj propušteni raskid sa vladavinom loše prošlosti u Srbiji.
Bonus video:
