„I oni imaju žrtve, zarobljenike i majke koje plaču… Hajde da izgradimo pravi mir“. Nije to rekao neki liberalni mirovnjak iz bezbednog Londona ili Vašingtona, već Jakov Argamani, čiju je ćerku Nou Hamas uzeo za taoca na muzičkom festivalu u blizini Reima na granici Izraela sa Gazom.
Nadam se da nikada neću doživeti očaj koji obuzima Jakova Argamanija. Ali ako se ikada nađem na tako strašnom mestu, nadam se da ću imati bar delić njegove ljudskosti i moralne bistrine.
Ono što Argamanijev poziv čini tako zapanjujućim nije samo dubina njegove empatije, posebno tamo gde bi želja za osvetom bila krajnje razumljiva, već i kontrast u odnosu na brojne komentare tokom protekle nedelje.
Mnogi su slavili ubilačke akcije Hamasovih naoružanih napadača. Mnogi su, čak i ako bi se uzdržali od radovanja, pokušavali da ih opravdaju. Morate staviti Hamasove akcije u kontekst, tvrde oni, da biste ih posmatrali kao deo duge borbe Palestinaca za vlastitu državu i kao proizvod represije koju trpe.
Da, palestinsko nasilje ima istorijski kontekst, a Palestinci i dalje trpe izraelsku represiju. Ne postoji, međutim, kontekst koji masovno ubistvo više od 260 partijanera na rejvu ili masakr u kibucu može da približi opravdanju, a kamoli da bude povod za radost.
Niti se varvarski napad Hamasa može shvatiti kao neizbežni produkt istorije ugnjetavanja, a još manje kao aspekt palestinskog otpora. To su bile akcije antisemitske, teokratske organizacije, odvojene od svih moralnih i političkih okvira tradicionalnih oslobodilačkih pokreta. Kao i kod drugih džihadističkih grupa, teror je postao sam sebi cilj.
Sugerisati da takav masakr predstavlja palestinsku borbu znači omalovažavati palestinski narod i njegovu borbu za slobodu i prava, posmatrati ga na isti način kao i oni izraelski političari i zapadni komentatori koji govore o „životinjama“ i „divljacima“. Bilo je palestinskih lidera i pristalica koji su bili zgađeni napadom. Hamas predstavlja izdaju palestinskih nada, koliko i pretnju Jevrejima.
Osuditi Hamas, njegove politike i postupke, s druge strane, nije isto što i podržavati izraelsku politiku. Izrael je obustavio snabdevanje Gaze strujom, vodom, hranom i medicinskim sredstvima, započeo masovno, neselektivno bombardovanje i očekivanu kopnenu invaziju. Ako priče o ubistvima koje je počinio Hamas podsećaju na divljaštvo Islamske države, slike bombardovanja Gaze podsećaju na uništenje Alepa u Siriji ili Bahmuta u Ukrajini.
Ipak, ovo kolektivno kažnjavanje i ubijanje civila dobilo je podršku zapadnih lidera, koji to pravdaju kao izraelsko „pravo na samoodbranu“ od Hamasa. Ali, kako je Danijel Levi, nekadašnji savetnik bivšeg premijera Ehuda Baraka, pitao voditelja Bi-Bi-Sija: „Može li neko da me uveri da rukovodstvo jedne zemlje ima militante na meti, kad kaže ‘obustavljamo hranu, struju, vodu, sve zalihe, čitavom civilnom stanovništvu’?“
Sami izraelski lideri ne ostavljaju nikakvu sumnju. „Naglasak je na šteti, a ne na preciznosti“, priznao je Danijel Hagari, portparol izraelskih odbrambenih snaga. „Sada samo jedan cilj: Nakba!“, tvitovao je poslanik Likuda Ariel Kalner prošle nedelje. „Nakba koja će zaseniti Nakbu iz ’48.“ Na arapskom, nakba znači „katastrofa“ i odnosi se na proterivanje i bekstvo 700.000 Palestinaca nakon palestinskog rata 1948. i osnivanja države Izrael. „Gaza će se na kraju pretvoriti u grad šatora“, rekao je jedan bezbednosni zvaničnik izraelskom novinaru. „Neće biti zgrada.“
Takvi sentimenti nisu puka reakcija na šok Hamasovog masakra. Ranije ove godine, nakon što je palestinski naoružani napadač ubio dva Izraelca, naseljenici su divljali kroz grad Huvara, palili kuće, radnje i automobile. Ministar finansija Bezalel Smotrič ih je pohvalio i zatražio da izraelska država „zbriše“ grad, umesto što taj posao prepušta običnim građanima.
U međuvremenu, Izrael pretvara okupaciju Zapadne obale u aneksiju. Prošlogodišnji koalicioni dogovor između Likuda, stranke premijera Benjamina Netanjahua, i Smotričeve krajnje desničarske Verske cionističke partije, formalno je obavezao vladu na „politiku po kojoj se suverenitet primenjuje na Judeju i Samariju“. Politička platforma Likuda iz 1999. već „odlučno odbija uspostavljanje palestinske arapske države“. Politika izraelske vlade je praktično za de fakto jednu državu, ali onu u kojoj su većini Palestinaca uskraćena osnovna prava.
Ironija Netanjahuovog obećanja da će „iskoreniti“ Hamas leži u tome što su političari poput njega dugo pomagali razvoj ove organizacije, u pokušaju da time potkopaju palestinski cilj.
„Svako ko želi da spreči uspostavljanje palestinske države mora da podrži jačanje Hamasa i transfer novca Hamasu“, rekao je Netanjahu na sastanku poslanika Kneseta iz partije Likud 2019.
Od 1970-ih pa nadalje, Izrael je pomagao razvoj najpre Muslimanskog bratstva u Gazi, a potom i Hamasa, koji je Bratstvo stvorilo tokom intifade 1987. Cilj je bio da se potkopa autoritet sekularne PLO. „Podstaknut ovom politikom“, primetio je prošle nedelje list Times of Israel, „Hamas je postao jači“. Oni koji žele da zadrže zemlju Izrael samo za Jevreje i oni koji žele da eliminišu Jevreje iz te zemlje, u međusobnom su zagrljaju koliko i u borbi na smrt.
Kako je optužba za „lažno izjednačavanje“pošast savremene javne debate, i često se koristi za olako odbacivanje argumenata, dozvolite mi da pojasnim da ne izjednačavam Hamas i Izrael. Ukazujem na način na koji se obe strane služe nesavesnom politikom one druge da bi opravdale ono što se ne može opravdati.
Sve to objašnjava značaj onoga što govori Jakov Argamani. Nije to njegov poziv na mir (svako poziva na mir, čak i kada ubijaju bebe ili ruše stambene blokove), već dubina njegovog shvatanja Izraela/Palestine kao zajedničke zemlje koja može opstati samo ako se poštuju prava i dostojanstvo i Jevreja i Palestinaca.
Bilo u jednoj državi sa jednakim pravima, ili u dve države, „samoopredeljenje“ može biti samoopredeljenje samo ako se odnosi na sve ljude koji žive između reke i mora, Palestince i Jevreje, u zajedničkoj budućnosti. Nijedna bomba i nijedan masakr to ne mogu izbrisati.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
