Četnici su se u poslednje vreme baš namnožili u Crnoj Gori. Toliko da, ako je suditi po javnoj i pre svega političkoj sceni, ima ih nebrojeno više nego li u vreme Baja Stanišića i Pavla Đurišića koji se verujem, ovih dana okreću u grobu kao propeleri sve cvileći: Đe ste, braćo četnici, bili do sada, kamo vas '41?
Kokarde i crne zastave sa mrtvačkom glavom, međutim, vijore se i u Srbiji i Republici Srpskoj gde, takođe, ova ideologija ima značajan broj sledbenika. Ono što je, međutim, ovdašnji specifikum je da se neočetništvo posmatra, pre svega, iz ugla maltene ključnog identitetskog pitanja i najveće opasnosti po nacionalno biće Crnogoraca.
I zaista, većina štovalaca i sledbenika četničke ideologije po difoltu smatra da su Crnogorci zapravo zabludeli Srbi i da ih treba vratiti u "srpski svet" - milom ili silom. Iz tog ugla gledano, svi oni koji ukazuju da bauk četništva (ponovo) kruži Crnom Gorom, mogli bi biti u pravu. Dobro, ima tu i nemalo preterivanja ali hajde da zanemarimo za trenutak omiljenu disciplinu na ovim prostorima - prebrojavanja naših i nji'ovih i da se složimo da svaki narod i država mora i treba da brine o očuvanju sopstvenog etnosa. Brojčano manje nacije su uvek bile i biće izložene pokušajima asimilacije te valja uvažavati brigu svih onih koji smatraju da "srbočetnici" ozbiljno ugrožavaju crnogorski etnicitet.
To, međutim, ne treba da nas sprečava da se zapitamo zašto je borba protiv četništva kao ključnog atakera na nacionalni identitet nepatvorenih Crnogoraca bivala sve glasnija kako je postajalo izvesno da će vojvoda Rajo postati the speaker, a ZBCG podržati vladu Milojka Spajića. Krešendo je dostignut u onoj čuvenoj skupštinskoj noći kada gotovo da nije bilo poslanika iz DPS redova koji nije stao u odbranu Crne Gore od nadolazeće četničke pošasti.
I tu dolazimo do ključnog pitanja, zapravo kukavičjeg jajeta koje DPS i njegovi koalicioni partneri pokušavaju da nametnu kao dominantan narativ. Skrivajući svoju političku impotentnost i nemoć da osmisle efikasan način suprotstavljanja parlamentarnoj većini, zarobljeni svojom prošlošću, u nedostatku ideje kako da se izbore sa gomilom leševa koji svakodnevno ispadaju iz ormara njihove tridesetogodišnje vladavine, spas su pronašli u masovnoj onaniji i kuknjavi kako je ugrožen, ni manje ni više, nacionalni identitet Crnogoraca. A oni su tu da spasu ono što se od Crne Gore spasti može. Samo je nužno da ponovo dođu na vlast.
Da se razumemo, slažem se, generalno gledano, sa konstatacijama o težnjama pojedinih krugova u Crnoj Gori i Srbiji i naročito u SPC da se poništi crnogorski nacionalni identitet i državna samosvojnost. Ono što je jeftino političko podmetanje je pokušaj da se identitetsko pitanje gradi isključivo i samo na antičetništvu jer je to zapravo priča o formi bez sadržaja, politička propaganda koja, ne samo da ne sagledava ovaj ozbiljan izazov pred kojim se nalazi crnogorska država, već, što je mnogo opasnije, jednostavno prikriva stvarno stanje. A, njega je, čini mi se, iako na prilično prizemnom nivou opisao jedan moj poznanik: po kafićima zavijaju srpske folk zvezde, na utakmicama usred Podgorice ima više navijača srpskih klubova negoli crnogorskih, čitamo srpske pisce, gledamo srpske filmove...
Identitet jedne nacije je kompleksan i višeslojan pojam koji obuhvata različite elemente kao što su jezik, kultura, istorija, tradicija, običaji, religija, teritorija i osećaj pripadnosti. Nacija je, glasi jedna od definicija, zajednica ljudi koji dele određene karakteristike i vrednosti, a osećaj pripadnosti naciji obično stvara osećaj zajedništva i identiteta među njenim članovima.
Ne ulazeći u nadgornjavanje oko toga da li je DPS sve vreme proizvodio pogonsko gorivo za uzlet onog što se naziva srbočetništvom, ne treba mnogo mudrosti da se uvidi da je nehajan odnos prema crnogorskoj kulturi, jeziku, tradiciji ili crkvi u dužem periodu zapravo ono što najozbiljnije nagriza crnogorski nacionalni identitet. DPS i Milo Đukanović su, da budemo pošteni, među najzaslužnijim za ponovno teritorijalno određenje Crne Gore i stvaranje samostalne države, kao i pristupanje NATO savezu čime je rešeno za duži period pitanje teritorija kao jednog od važnijih elemenata crnogorskog identiteta.
Ove zasluge, međutim, ne mogu i ne smeju da budu alibi i gledanje kroz prste kad je u pitanju faktičko stanje u ostalim oblastima koje tvore jednu naciju. Još manje treba zatvarati oči pred pokušajem da se busanjem u junačke grudi pred, je li, nadolazećim četničkim hordama vojvode Raja, zamagli suštinsko pitanje o tome zašto Crna Gora i etnički Crnogorci osećaju, ako osećaju, da im je ugrožen nacionalni identitet.
Umesto svakodnevnog rafalnog obračuna sa četništvom, u ovom trenutku bi neostrašćen i objektivan uvid mogao da bude mnogo delotvorniji za očuvanje identiteta. Pritom valja izbegnuti i opasnu zamku u koju je guraju probuđeni nacional-partijski delatnici nudeći crnogorski nacionalizam kao odgovor na četništvo, "srpski svet" i pretenzije "Crkve Srbije". Prihvatanje tog moda - nacionalizmom na nacionalizam, u ovom trenutku etničkim Crnogorcima preti mnogo veća opasnost po nacionalni identitet negoli od svih izmišljenih i stvarnih četničkih divizija.
Bonus video:
