Među razlozima za najnoviji rat na Bliskom istoku, nalaze se i politički izbori. I kad budu i kad izostanu.
Njihovi rezultati su u demokratskom Izraelu doveli na vlast najagresivniju desnicu. A istovremeno je njihovo izostajanje, punih 17 godina, autokratski Hamas nadomestio kobnim izborom- da iz Gaze upadne u Izrael i izazove dalekosežni rat.
Sada se obe strane brane da nisu imale drugog izbora. Hamas da bi oružano odgovorio na izraelsku okupaciju i tim činom pridobio solidarnost islamskih zemalja, a Izrael da bi ga uništio kao terorističku organizaciju koja propoveda uništenje njegove države…
Za ovu priliku, njihov slučaj navodim kao najdrastičniji primer sve češćih povezivanja nepovezivosti. Izbori i ratovi se ispostavljaju kao krajnosti koje se prepliću kao da igraju dve glavne uloge u istoj drami gde se, na ovaj ili onaj način, odlučuje o našim životima.
U svetu sve većih zastranjivanja i stranputica, samo nam je falila serija izbora koja bi mogla da ga dodatno učini nepredvidivim - sugeriše agencija Blumberg. Po njenoj računici, sledeće godine će se građani izjašnjavati o vlasti u oko 40 zemalja, koje čine 41 odsto stanovništva planete i stvaraju 42 procenta bruto globalnog proizvoda, što je, dodaje, preveliki sticaj izazova i za mirnija strateška vremena.
Odnosi unutar država i između njih su polarizovani toliko da već i predizborne kampanje povećavaju neizvesnosti koje mogu da izazovu velika tumbanja kako u strateškom pozicioniranju, tako i na tržištima i berzama. Našlo se mesta i za zlosutnost američkog miljardera Pola Singera da je sada „svet potpuno zavisan od veštine lidera da izbegnu Armagedon“.
Ali, koliko je takvih? U časopisu Forin afers se, pod naslovom „Zašto pametni lideri prave glupe poteze“, povela polemika o njihovim karakterima i načinu delovanja pod pritiskom. Po jednima, što je ulog veći, biće racionalniji, dok drugi tvrde da u delikatnim okolnostima češće doživljavaju emotivni šok i deluju neracionalno.
U ovdašnjem lideru se naslućuju obe reakcije. Prosto se izbezumi zbog „antisrpskih postupaka“ Prištine pa i pripreti, ali joj racionalno ide na ruku povlačenjem Srba iz tamošnje policije i pravosuđa, kao i njihovim neučestvovanjem u izborima na severu. Pa se sve to, i još ponešto, ukrsti s njegovim „neznanjem“ kako je došlo do naoružanog upada ekipe bliskog mu saradnika u Banjsku, kojim je pogoršana pozicija Beograda, tako da sada pristaje na sve osim da prizna nezavisnost Kosova i podrži njegovo učlanjenje u UN. A da, ipak, prevremenim parlamentarnim izborima, malo odloži neugodnu mu neminovnost, i to uz uzvik „Srbija ne sme da stane“, iako i dalje nije jasno kuda to hita.
Pažnja sveta je, naravno, znatno više usredsređena na izbore 2024. za Evropski parlament, kao i one u Americi, Rusiji, Belgiji, Rumuniji, Indiji, Pakistanu, Južnoj Koreji, Južnoj Africi, na Tajvanu, a svakako i u Ukrajini- ako se održe. Veza sa ratom ili potencijalnim sukobima biće mestimično vrlo značajna.
Volodimir Zelenski je za odlaganje izbora jer je Ukrajina posvećena borbi protiv ruskih agresora. Ta okolnost neće smetati Vladimiru Putinu, kako se čuje, da se isprsi za još jedan mandat i to usred rata u kome nije ostvario početne ciljeve.
Ankete u SAD pokazuju da izazivač Donald Tramp ima veće izglede da se vrati u Belu kuću nego da u njoj ostane Džo Bajden kome, uz ostalo, prigovara da loše ratuje a da bi on začas zaustavio sve ratove. Nju Delhi i Islamabad nisu u ratu, ali su između te dve nuklearne sile hronične oružane čarke oko Kašmira. A Seulom struji žmarac zbog atomskog arsenala Pjongjanga. Kina je, pak, učestala i omasovila vojne vežbe oko Tajvana, kako bi ga upozorila da ne izglasa i formalnu nezavisnost od nje…
Prilično je uvreženo mišljenje da oružanim sukobima najbolje rukovode nedemokratske zemlje. Dvojica američkih politikologa to pobijaju nalazom da su u periodu 1816.-1987. one pobedile u samo 46 procenata njenih ratova, dok su demokratije bile uspešne u 76 odsto svojih vojnih poduhvata.
Do zanimljivih zaključaka je nedavno došla i istraživačka agencija Pju. Našla je da se vlade brzo menjaju u EU, iako ona uživa u miru i visokom standardu. U proseku do smena dolazi svake druge godine, a rekorderi u toj kratkoročnosti su Belgija, Finska i Italija, gde su mandati trajali manje od 365 dana.
Bar u tom pogledu, Srbija ide ukorak sa Evropom, uz jednu veliku razliku- ovde su vlade u funkciji autokratije. Slično kao u Rusiji i Kini, koje ovdašnja vlast naziva „braćom“ i „prijateljima“, što su komplimenti koji se ne čuju na sastancima s predstavnicima EU, iako formalno težimo njenom članstvu.
Nije nam strana ni veza između rata i izbora. Ovde je tek posle poraza od NATO, izbornu pobedu doživela, prethodno bitno potiskivana, opozicija.
A i upravo raspisani prevremeni parlamentarni izbori, proistekli su, dobrim delom, iz situacije ni rata ni mira, koja se označava i kao „zamrznuti konflikt“ i kao „nedovršeni posao“. U tom statusu se Srbija gotovo ukopala, iako „ne sme da stane“, što je sve, takođe, vezivanje nepovezivosti.
Bonus video:
