Crna Gora se pre par nedelja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija našla na suprotnoj strani od SAD i Nemačke, a na istoj liniji sa Rusijom, Kinom, Iranom, Katarom, Saudijskom Arabijom, Turskom. Reč je o neobaveznoj rezoluciji čiji su potpisnici (arapske zemlje, plus Rusija, Venecuela, Severna Koreja) kategorički odbacili predlog Kanade da se osudi pokolj koji je teroristička organizacija Hamas izvršila 7. oktobra na jugu Izraela.
Prošlo je potpuno nezapaženo da su se negatori genocida u Srebrenici i oni koji ga koriste kao političko oružje našli na istoj strani u osudi “genocida” u Gazi. Takođe, oni koji su godinama mahali barjakom evroatlantskih vrednosti i tvrdili da Crna Gora ne može mimo SAD i Nemačke, sa ponosom su isticali posle glasanja da je Crna Gora izabrala pravu stranu. Dakle, ne sa SAD Džoa Bajdena ili Nemačkom Olafa Šolca već sa Rusijom Vladimira Putina, Kinom Sija Đinpinga, Iranom ajatolaha Ali Hamneja, Venecuelom Nikolasa Madura, Turskom Redžepa Tajipa Erdogana, Severnom Korejom Kim Džong Una i na desetine drugih diktatora, autokrata i kleptokrata.
Da, bila je među njima i Francuska, ista zemlja čije su predstavnike suverenisti etiketirali kao “prosrpske” i “anticrnogorske”, odgovorne za guranje zemlje u ruke Beograda i Moskve. Još veći je delirijum na drugoj strani, među srpskim ultranacionalistima i rusofilima. Ljudi koji negiraju genocid u Srebrenici, upinju se već nedeljama, da ubede okruženje da je u Gazi u toku genocid nad Palestincima za koji je odgovoran, ko drugi, nego zli i podmukli Zapad.
Kao što su se režimski mediji i propagandni megafoni iz Rusije i zemalja Persijskog zaliva zajednički angažovali na dokazivanju genocidnih namera Izraela i glorifikacije Hamasa, kao oslobodilačke, partizanske, gerilske organizacije protiv okupatora, tako su se i lokalne ispostave dva ekstremna crnogorska narativa ujedinila protiv Izraela, uz skrivenu podršku Hamasu i otvoreno navijanje za palestinsku stranu.
Crnogorski slučaj je samo na prvi pogled paradoksalan, ali u potpunosti na liniji trenda da se palestinsko pitanje zloupotrebljava za unutrašnje potrebe. Ovdašnji suverenisti su svesni da bez podrške bošnjačkog korpusa nemaju ni minimalne šanse da se vrate na vlast. Imajući u vidu da su se Bošnjaci u bivšoj Jugoslaviji svrstali prilično emotivno uz Palestince, jasno je zašto su domaći suverenisti okrenuli leđa Vašingtonu i Berlinu po ovom pitanju. Na drugoj strani, mediji koji su pod direktnom ili indirektnom kontrolom Kremlja moraju da slede politiku Vladimira Putina a ona je potpuno propalestinska i pro Hamas, upregnuta čak da dokazuje da 7. oktobra nije ubijeno 1400 mališana, tinejdžera, žena, staraca, vojnika, i da su sve to izrežirale izraelske službe.
Ruska, katarska i turska medijska propaganda, podržana trolovima iz Teherana, Pekinga i Sankt Peterburga na društvenim mrežama se fokusira na širenje mržnje prema Izrealu u prvoj liniji, dok je prava meta Zapad, prikazujući tendenciozno patnju i stradanja stanovnika Gaze, prenebregavajući šta se dogodilo 7. oktobra i da su palestinske terorističke organizacije kidnapovale par stotina dece, žena, civila ne samo Jevreja već ljudi iz 30 različitih nacija.
Zašto nije bilo protesta kada je Ruska Federacija sravnjivala sa zemljom Čečeniju i kada je činila ratne zločine u Ukrajini? Malo ko se oglašavao i kada su združene snage Rusije, Irana, Hezbolaha i režima Bašara el Asada uništavali drevne gradove u Siriji, poput Alepa. Katarski mediji nisu imali kada da istražuju razloge smrti preko sedam hiljada radnika na gradilištima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Dohi.
Turski predsednik Erdogan šalje u zatvor svakoga ko pomene genocid nad Jermenima - pojedini novinari i istaknuti intelektualci su ubijeni ili proterani jer su suočavali Turke sa tom istinom - a Kurde sistematski diskriminiše i ubija od kada je na vlasti u Ankari, ako treba i u Siriji i u Iraku, ne samo u Turskoj. To ga nije sprečilo da optuži Nemačku da brani Jevreje zbog odgovornosti za Holokaust i da preti Izraelu što sprovodi “genocid” u Gazi.
Pakistan brutalno proteruje više od milion i po izbeglica iz Avganistana vraćajući ih u ruke talibanskih dželata od kojih su nesrećnici pobegli u totalnoj tišini i nezainteresovanosti ostatka sveta, islamskog i radikalnolevičarskog. U Sudanu su u toku ponovo masovni zločini koji nikoga ne dotiču. U Jemenu Saudijska Arabija i Iran vode tzv. proksi rat u kome jedno dete bude ubijeno ili umre od posledica sukoba na svakih deset minuta. U nekadašnjoj Persiji je na stotine hiljade žena, mladih devojaka izloženo torturi, diskriminaciji, maltretiranju pa čak i ubistvima samo zato što hoće da budu slobodne i ravnopravne.
Kina, dok osuđuje Izrael i odbija da Hamas nazove terorističkom organizacijom, drži na stotine hiljada muslimana Ujgura u logorima za prevaspitavanje u Sinkjangu, ukida džamije i ruši minarete i druge vidljive simbole muslimanskih bogomolja. Na nesrećne Jermene koji su prvi doživeli genocid u 20. veku su svi zaboravili. Da li se neko seća da su Jermeni posle nekoliko hiljada godina, ne vekova, nego milenijuma etnički očišćeni iz Arcaha (Nagorno Karabaha)?
Niko ne postavlja pitanje zašto nijedna arpapska ili muslimanska zemlja nije prihvatila palestinske žene i decu, kao što su to učinile evropske zemlje sa ljudima iz Sirije 2015. godine ili sa Ukrajincima prošle?
Takođe, u arapskim i muslimanskim zemljama nema velikih masovnih protesta u znak podrške Palestincima ili ih barem ne vidimo na medijima i društvenim mrežama. Propaganda despotskih i kleptokratskih režima je usmerena na Evropu i Ameriku i na širenje protesta u zapadnom svetu, pogotovo tamo gde mogu da računaju na migrantske zajednice iz muslimanskih zemalja i njihove potomke.
Palestinci jesu žrtve, ali pre svega Hamasa u Gazi i korumpiranog rukovodstva Fataha na Zapadnoj obali. Oni su i “korisni idioti” Irana koji ih koristi u proksi ratu sa Izraelom. Palestinci jesu žrtve i ultradesničarskog, možemo da kažemo i rasističkog, dela izraelskih političkih snaga koje su sa Netanjahuom na čelu vlade širile kolonije na Zapadnoj obali i sabijali Palestince u gradove pretvorene u geta.
Palestinci su žrtve i arapske braće koja su ih zloupotrebljavala decenijama, prvo u obračunu sa Izrelom a zatim, posle dolaska na vlast teokratskog režima u Teheranu, sa Zapadom šireći džihadizam, salafizam, vahabizam baziran na ideji osvete zbog nepravde prema Palestincima.
Gde su koreni i interesi tako šarenolike i široke antijevrejske i antiizraelske neprincipijelne koalicije, koja ide od radikalne levice i ekstremne desnice u SAD i EU do istočnjačkih despotija na liniji Ankara, Moskva, Teheran, Peking?
Treba znati da je u svim pomenutim krugovima Izreal percipiran kao čedo Zapada, liberalno-demokratske hegemonije i kulture bazirane na hrišćansko-jevrejskim korenima i prosvetiteljskim idejama, u njihovoj interepretaciji masonskim. Nije reč o borbi za prava Palestinaca već o želji da Izrael nestane što bi bio simboličan znak početka kraja hegemonije Sjedinjenih Američkih Država i Zapada u celini.
Protestima na ulicama evropskih gradova i bujanju ekstremističkih pokreta na levici i desnici se najviše raduju u Moskvi, Pekingu, Ankari i Teheranu. Pobedu Gert Vildersa su sa najvećim guštom proslavili u Kremlju. Pre početka rata Izraela protiv Hamasa Vildersovi “slobodari” su tavorili na podršci od oko 10 odsto u svim istraživanjima javnog mnjenja. Masovni propalestinski protesti i “klanjanje” muslimanskih vernika na trgovima velikih varoši na Starom kontinentu su proizveli kontraefekat i Vilders je dobio dva i po puta više glasova od svih prognoza.
Pozitivni efekat pobede proevropskih snaga u Poljskoj i Španiji pred ulazak u 2024. godinu, koja će biti krcata izbornim sastancima, u potpunosti je poništen Hamasovim napadom na Izrael i neizbežnim odgovorom Jerusalima. Suverenisti, populisti, evroskeptici, ultranacionalisti i klerikalci su se vratili u igru. Holandija je samo predjelo.
Ekstremna desnica i radikalna levica su razorne političke snage za federalizaciju EU dok su na drugoj strani Atlantika najbolje sredstvo za urušavanje političkog sistema i društvenog konsenzusa koji je od Sjedinjenih Država napravio najmoćniju državu sveta.
Eto zašto Kina i Rusija, dve ključne revizionističke supersile, podržavaju Hamas i pored toga što su i Peking i Moskva imali dobre odnose sa Jerusalimom. Oni su srećni da žrtvuju te relacije ako one otvaraju vrata za produbljivanje političke krize u SAD i EU i posledični krah postojećeg svetskog poretka. To isto važi i za druge regionalne revizionističke sile, od Turske i Irana, pa do Saudijske Arabije.
Protiv postojećeg svetskog poretka i liberalno-demokratskih uređenja zapadnih država su i radikalna levica i ekstremna desnica u Evropi. To sa svoje strane objašnjava zašto postoji fatalna privlačnost između radikalnih levičarskih partija i ekstremne desnice sa autokratskim i islamističkim režimima, budući da na prvi pogled imaju malo toga zajedničkog. Praktično sve ih deli, osim istog neprijatelja: liberalno-demokratskog Zapada i aktuelnog svetskog poretka. U celoj toj priči Palestinci su samo “topovsko meso” i brojevi u igri u kojoj je ulog mnogo veći: propast Zapada.
Bonus video:
