Razlika između pesimiste i optimiste je što prvi u promenama vidi opasnost, a drugi priliku. Nije uopšte rečeno da će Srbija sa promenom vlasti biti bolje mesto za život i da će se pokrenuti u procesu evropskih integracija, ali će izvesno imati novu šansu. Sa ostankom režima Aleksandra Vučića na vlasti stanje u Srbiji se neće promeniti, ali će njena budućnost biti neizvesna.
Srpska opozicija ničim nije zaslužila poverenje, naprotiv, pojedine stranke i njeni lideri su isti ili čak gori od SNS, SPS i satelitskih stranaka, međutim za svako društvo je lekovito i otrežnjujuće menjati vlastodršce, što češće to bolje.
Svaka vlast je kao par čarapa, bez obzira na kvalitet tkanja, čistoću obuće i frekvencije kupanja, čarape moraju da se menjaju da ne bi dobile neprijatan miris. Tako je i sa vladarima, koliko god bili dobri, pošteni, vredni, pravedni, s protekom vremena na vlasti počinju da dobijaju “neprijatan miris” i zato je potrebno da budu menjani s vremena na vreme.
Koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka je prvi problem Srbije, a opšte je poznato da svaka vlast kvari ljude a apsolutna u potpunosti. Ključni razlog zašto treba zapušiti nos i glasati u nedelju 17. decembra za bilo koju opozicionu stranku - osim onih koje su pod kontrolom Moskve ili čiji se lideri dobrovoljno preporučuju kao “korisni idioti” Kremlja na zapadnom Balkanu - jeste da Srbija ne bude talac volje jednog čoveka.
Raznorodnost i šarenolikost srpske opozicije je takva da sa njenim dolaskom na vlast niko ne bi mogao da monopolizuje ključne institucije na kratak i srednji rok.
Imajući u vidu manjak demokratske kondicije, raširenost propagandnih glasila koja se lažno predstavljaju kao mediji i skroman kapacitet institucija pravne države, unakrsna kontrola više koalicionih partnera u vladajućoj većini bi stvorili uslove da se demokratska i institucionalna forma poprave, a medijska slika uredi.
Dovde lepe želje i optimizam, odavde brutalna realnost, počev od surove istine da narodi imaju vladare kakve zaslužuju, ni bolje ni gore od onih koje predstavljaju.
Svaka vlast, pa čak i najbrutalnije diktature, bazira se na minimalnom društvenom konsenzusu i podršci, aktivnoj ili prećutnoj, kritične mase. Niko ne može da vlada bez minimalnog konsenzusa, bez obzira na represivni aparat i propagandu. Zato je vreme da se u Srbiji pogledaju u ogledalo, prestanu da lažu sami sebe kako je narod dobar, a vlast zla.
Nisu problem političari, stranke, lideri, mediji, problem su građani Srbije koji su u velikoj većini kao ljudi iz “Braće Karamazova” koji vraćaju slobodu na uzici onome koji im je dao jer ne znaju šta bi da rade sa njom. Zabrinjavajuće veliki broj građana Srbije ne smatra da su korupcija, organizovani kriminal i zloupotrebe položaja u policiji, pravosuđu, izvršnoj vlasti, glavni razlog njihovog standarda života i zarobljenosti države u kojoj žive.
Građani, predstavljeni kao narod, nisu ni dobri, ni loši, ali biraju ili odlučuju da trpe vlast koju imaju i zato snose odgovornost. Nezrelost srpskog biračkog tela se ogleda u potrebi za liderima koji ne vladaju po zakonima i ustavu već samovoljno. Pravda u Srbiji se tradicionalno ne traži u nadležnim institucijama: nekada se iskala od knjaza i kralja, a danas od predsednika.
Najgorča istina srpskog društva se krije u neizbežnosti vladara poput Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića. Da kojim slučajem Milošević i Vučić nisu stigli na vlast na njihovim mestima bi, pre ili kasnije, našli ljude sa istim mentalnim sklopom, ambicijama i svetonazorima. Srbija je u prethodnih dvesta godina autonomije i nezavisnosti imala par dobrih vladara, a da stvar bude još tragičnija oni su u kolektivnoj svesti Srba zavedeni kao loši ili su zaboravljeni. Dovoljno je setiti se da se u Srbiji i dalje slave Slobodan Penezić Krcun i Aleksandar Ranković, a Marka Nikezića nema ni u tragovima.
Većina građana Srbije nije toliko rusofilski nastrojena koliko antizapadno o čemu najbolje svedoči oduševljeno mahanje BRIKS-om kao alternativom za evroatlantske integracije. Promocija BRIKS-a kao zamene za članstvo u EU je pokazatelj neznanja onih koji je zastupaju ili njihovih loših namera.
Od dolaska na vlast Vučić vodi tzv. negativne kampanje koje su vremenom prerasle u “rejectionist voting”. Riječ je o izbornim trkama u kojima se akcenat stavlja na napadanje protivnika a ne na promovisanje vlastitog programa
U Srbiji realno nema više od 20 odsto građana koji su zaista prozapadno nastrojeni i koji bi želeli da vide svoju zemlju u EU ne samo zato da bi imali veće plate, već da bi živeli u pravnoj, slobodnoj i demokratskoj državi. Dakle, ne postoji minimalna šansa da oni sami pobede na izborima, ali ako bi uspeli da sliju sve potencijalne glasove ka jednoj listi postali bi ozbiljan politički takmac. To objašnjava zašto su posle uspešnog okupljanja, više ili manje, proevropskih partija u koaliciju “Srbija protiv nasilja”, na izbornim listama završile i koalcija “Dobro jutro Srbijo” (Tadić i Radulović), LDP Čede Jovanovića i “Srbija na zapadu”. Naravno, s ciljem da otkinu koliko god mogu glasova koaliciji “Srbija protiv nasilja”.
Efemerni proevrospki stav građana Srbije, i tri pobede Borisa Tadića i prozapadnih snaga, bile su istorijski incident a ne normalnost. Veliko je pitanje kada će se dogoditi novi izuzetak koji potvrđuje pravilo. U prvoj deceniji ovog veka evropska perspektiva i članstvo u EU su bili opipljivi i realni a dobar deo građana Srbije u ulasku u EU nisu videli realizaciju pravne države, demokratiju, slobodu, prava, zaštitu, već samo povećanje plata, bolje poslove i slobodu putovanja. Onog momenta kada je postalo jasno da je članstvo u EU na dugačkom štapu, podrška za evropske integracije počela je da opada i dogodila se 2012. godina.
Od dolaska na vlast Vučić vodi tzv. negativne kampanje koje su vremenom prerasle u “rejectionist voting”. Kao lukav političar lider SNS-a se oslonio na iskustvo i rad učenika američkog maga političkog marketniga Artura Finkelštajna (umro je pre šest godina).
Finkelštajn je bio “mozak” povratka na vlast Viktora Orbana u Mađarskoj 2010. godine i kasnijih pobeda na parlamentarnim izborima. Tokom svoje karijere, koja je počela sa Berijem Goldvoterom šezdedsetih godina prošlog veka, Finkelštajn je doveo do savršenstva “negativne kampanje”. Reč je o izbornim trkama u kojima se akcenat stavlja na napadanje protivnika a ne na promovisanje vlastitog programa.
Američki “spin doctor” je za svaku izbornu utakmicu pažljivo birao neprijatelja koga treba poraziti i na koga treba usredsrediti negativnu kampanju. Finekelštajn je namerno stavljao u drugi plan kvalitete svog poslodavca i bombardovao javnost sa svim mogućim klevetama i vulgarnim lažima ili poluistinama o protivniku s ciljem da poljulja ili uništi poverenje biračkog tela.
Jedna od maksima Finkelštajna je da negativne kampanje mnogo bolje funkcionišu kada su personalizovane, u smislu da je mnogo efikasnije voditi kampanje protiv osoba koje simbolizuju jedan pokret, odatle dugogodišnja horska kampanja protiv Dragana Đilasa i čuvenih 619.000.000 evra.
Finkelštajnova taktika je polazila od premise da velika većina birača unapred zna za koga će da glasa i da je mnogo teže pridobiti jednog glasača za svoju stranu nego ga obeshrabriti da izađe na glasanje. Ta taktika je posebno uspešna kada se radi o neizvesnim izborima i kada politički sistem dozvoljava nekažnjeno provlačenje kroz medijsko blato protivnika s ciljem da se glasačima rivalske strane ogade politika i demokratija i da se odvrate od izlaska na birališta. To objašnjava uređivačku politiku režimskih medija: njihov cilj nije da povećaju biračko telo poslodavca već da odvrate od glasanja birače koji ne žele da poklone poverenje vladajućoj partiji.
U tom kontekstu akcija Dragana Bjelogrlića da motiviše ljude da izađu na izbore i lansiranje “ProGlasa” predstavljaju, dosada, najefikasniji protivotrov za režimske “rejectionist voting” kampanje. Drugi je par rukavica što će za pad Vučića biti potrebna široka koalicija među kojima ima previše lidera i stranaka spremnih da služe interesima Rusije, Kine, Mađarske i Turske.
Bonus video:
