Dok ruski rat protiv Ukrajine nastavlja da izaziva haos na regionalnom i globalnom nivou, narod Ukrajine i njihovi saveznici pokazuju izuzetnu odlučnost i hrabrost. Skoro dvije godine nakon što je počela ruska invazija u punom obimu, jasno je, međutim, da međunarodna zajednica može i treba da bude mnogo više od pomoći.
Zemlje G7 i vlade širom svijeta pokazuju nevjerovatnu velikodušnost u podršci ukrajinskim ratnim naporima, ali u nekim krugovima sada postoje i znaci rastućeg zamora. A Rusija je, očigledno, računala na takav razvoj događaja. Sjedinjene Države i Evropska unija nisu u decembru uspjele da se obavežu da pruže još 100 milijardi dolara pomoći Ukrajini, pa je ideja o zapljeni ruske imovine koju su zamrznule zapadne zemlje ponovo pokrenuta kao potencijalno rješenje.
Iako bi konfiskacija ove imovine podigla moral u Ukrajini i poboljšala njenu finansijsku poziciju, vlasti sa obje strane Atlantika su oprezne. Kako je nedavno objavio The New York Times, visoki američki zvaničnici strahuju da bi postavljanje takvog presedana obeshrabrilo druge zemlje da deponuju svoja sredstva u Banci federalnih rezervi Njujorka ili čak da ih drže u dolarima.
Međutim, oni koji misle da bi se druge vlade mogle zabrinuti za svoja sredstva u SAD zbog straha od buduće konfiskacije, ignorišu nekoliko ključnih tačaka. Konfiskacija zamrznute imovine Rusije ne bi imala uticaja na imovinu u vlasništvu drugih država i ne bi promijenila situaciju u zemljama koje ne planiraju da započnu veliki rat. Štaviše, ako zapadne zemlje ne konfiskuju ova sredstva, to će biti signal vladama koje vode brutalne agresorske ratove da mogu da krše međunarodno pravo i da istovremeno uživaju sve njegove beneficije kako bi izbjegle kaznu za svoje postupke. Naprotiv, lideri G7 moraju poslati jasan signal: nijedna zemlja to ne može činiti. Odvraćajući druge zemlje od kršenja međunarodnog prava, takva konfiskacija bi igrala ulogu mirovne mjere.
Da je stvaran, navodni negativni uticaj zapljene ruske imovine na spremnost drugih zemalja da deponuju sredstva u SAD i Evropi postao bi vidljiv početkom 2022. godine, kada su ta sredstva i zamrznuta. Kapital nije pobjegao ni iz SAD ni iz Evrope. Razlog za to je dijelom i to što trenutni finansijski sistem ima vrlo malo sigurnih alternativa. Ako se neke vlade zapravo i plaše da zadrže svoju imovinu u SAD, Evropi ili Japanu, gdje će je onda držati? Čak i da ignorišu pitanja poput kontrole kapitala, da li bi se osjećali sigurnije da deponuju svoj novac kod, recimo, kineskih finansijskih institucija?
Osim toga, ukoliko bi potencijalne „odmetničke“ države odlučile da svoje depozite u SAD prebace na evropske i japanske institucije, finansijski uticaj bi bio zanemarljiv. Mnogi ekonomisti kažu da bi dolazak ovog kapitala u Evropu ili Japan bio prije mana nego prednost. Štaviše, mnogi ekonomisti smatraju da priliv takvog kapitala ne donosi koristi već troškove. Prema toj logici, došlo bi do jačanja valute, što otežava izvoz robe i konkurenciju uvozu, čime se uništavaju radna mjesta.
Da, neke finansijske institucije mogle bi da pretrpe gubitke. Ali najveći dio sredstava koja se drže u SAD su rezerve deponovane kod FED-a koje ne idu direktno u korist Volstritu. Isto važi i za Euroclear, belgijsku finansijsku instituciju koja drži najveći dio ruske imovine.
Postoji još jedan, srodan argument protiv konfiskacije imovine: to se može uraditi samo jednom, jer kada se to uradi, nijedna zemlja više neće držati svoje rezerve ili drugu imovinu u SAD ili EU. Ali čak i da je ovaj argument tačan, on nije ubjedljiv: alat koji se ne može koristiti je u suštini beskoristan, a teško je naći bolje vrijeme za njegovo korišćenje od sadašnjeg trenutka.
Konačno, Rusija mora da snosi odgovornost. Iako ne može u potpunosti da nadoknadi Ukrajini svu štetu koju je izazvala, trebalo bi da plati barem fizičku štetu i troškove obnove. Kada neko počini grešku (djelovanje koje nanosi štetu drugom licu), počinilac je dužan da plati odštetu. Nije neuobičajeno da se imovina takve osobe oduzme kako bi se osiguralo da su obaveze u potpunosti ispunjene. Isti princip važi i za države. Dok je oduzimanje imovine obično složen proces, ruski slučaj može biti izuzetak jer je imovina koja bi bila oduzeta već zamrznuta.
Pravni stručnjaci mogu reći da je bolje ponuditi kredite Kijevu i koristiti zamrznutu imovinu kao kolateral, jer bi to primoralo Rusiju da bira između direktnog obeštećenja Ukrajini i zapljene njene imovine. Ali ove tehničke detalje je najbolje prepustiti advokatima. Realnost je da je Ukrajini potreban novac upravo sada, taj novac je pod kontrolom Zapada i jednostavno je nesavjesno ne koristiti ga da joj se pomogne da pobijedi u ratu, a zatim i da se obnovi. Nerazumno je očekivati da poreski obveznici i donatori u Evropi, SAD i Aziji snose troškove obnove Ukrajine kada sama Rusija može da da značajan doprinos - pa čak i protiv svoje volje.
Međutim, specifično korišćenje zaplijenjenih sredstava je sekundarno pitanje. Dok se 90% američke bezbjednosne pomoći Ukrajini troši u SAD, zaplijenjena ruska imovina mogla bi da se iskoristi za jačanje ukrajinskih snaga na terenu i finansiranje velikih napora koji će biti neophodni za obnovu.
Treba li govoriti da konfiskacija zamrznute imovine Rusije neće osloboditi Zapad njegove obaveze da pruži vojnu pomoć Ukrajini. Bez pobjede nema oporavka. A činjenica da bi obnova Ukrajine na kraju mogla da košta 1 trilion dolara, ili tri puta više od vrijednosti ruske imovine, može omekšati one koji se i dalje opiru korišćenju ovih sredstava za finansiranje obnove zemlje.
Naravno, nikakav novac nikada neće moći da nadoknadi kolosalnu štetu koju je agresivni rat Rusije nanio ukrajinskoj ekonomiji i njenom narodu. Međutim, zamrznuta ruska imovina može se posmatrati kao prva rata reparacije koju će Kremlj prije ili kasnije biti primoran da plati.
J. E. Stiglitz je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija; bio je glavni ekonomista Svjetske banke (1997-2000)
A. Kosenko je docent ekonomije u Školi za menadžment na koledžu Marist
Copyright: Project Syndicate, 2024. (prevod: N.R.)
Bonus video:
