"Meloni fašista je jedini argument koji levica ima u Italiji”, zaključila su dvojica đenovljanskih komičara Luka i Paolo u satiričnoj najavi jedne političke debatne emisije na televizijskom kanalu “La Sette”. Ta njihova opaska - s kojom su želeli da podvuku neinventivnost, banalnost i predvidivost italijanske opozicije u borbi sa premijerkom Đorđom Meloni - vrlo lako bi mogla da se prilagodi crnogorskoj stvarnosti kroz formulaciju: “Četnici na vlasti je jedini argument koji je ostao DPS-u i njegovoj mašineriji u Crnoj Gori”.
Definicija gluposti je da ponavljate iste stvari nadajući se da ćete da ostvarite različiti rezultat. DPS sa satelitskim strankama i sebi naklonjenim delom NVO sektora, medija i armije botova i trolova na društvenim mrežama, već četiri godine koristi istu retoriku, istu taktiku, iste matrice sa idejom da će ostvariti drugačiji rezultat.
Dva poraza na parlamentarnim izborima, debakl na predsedničkim izborima, gubitak vlasti u gotovo svim značajnijim gradovima u Crnoj Gori uključujući i Podgoricu, nisu bili dovoljni da u DPS-u shvate da sa politikom animoziteta, vređanja i omalovažavanja građana koji ne vide Crnu Goru kao oni ozbiljno rizikuju da završe na marginama kao francuski socijalisti ili čak da se ugase kao italijanski posle bekstva Betina Kraksija u Tunis.
Naravno da u DPS-u nisu glupi. Štaviše, oni su sve samo nisu glupi. Razlog njihove tvrdoglavosti i insistiranja na identitetskim pitanjima je uverenost da još uvek mogu da se vrate u igru, na vlast i da spasu svoje prethodne glavešine od ruke pravde.
O čvrstini tog uverenja da DPS još uvek nije postao prošlost govori činjenica da niko od onih koji se nalaze pod istragama ili protiv kojih su pokrenuti krivični postupci nije počeo da sarađuje sa nadležnim organima. Tek kada nekoliko važnih stubova bivšeg režima iz policije, tužilaštva, sudstva ili bivših ministara i visokih partijskih dužnosnika progovori, to će biti znak da je tzv. dubinska vlast DPS-a demontirana i da je definitivno i bespovratno “osvežilo”.
Dritan Abazović je prvi crnogorski političar koji je preveo DPS žednog preko vode i to u momentu kada su se u vrhu te partije ponadali da će “izgladiti” kiks od 30. avgusta, kako su oni definisali sve do poraza u Podgorici i na predsedničkim izborima, najvažniji datum novije crnogorske političke istorije. Zbog toga botovsko-trolovska brigada sa društvenih mreža, ne samo u Crnoj Gori, već i u Bosni i Hercegovini i Srbiji, sipa u kontinuitetu mržnju prema lideru GP URA oslovljavajući ga brojnim pogrdnim imenima.
Insistiranje DPS-a na identitetskim pitanjima i pravovernom patriotizmu je, ako bolje razmislimo, i jedina stvar na kojoj može, barem u jednom delu biračkog tela, da bude koliko-toliko kredibilan. Nije slučajno da poslanici DPS-a non-stop ističu kako oni nemaju iza sebe korupcionaške afere, skandale, zloupotrebe položaja ili veze sa organizovanim kriminalom potvrđujući pravilo da se svako “češe tamo gde ga svrbi”.
S jedne strane, svaki pokušaj DPS-a da se akredituje kao stranka koja se zalaže za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije bi bio tragikomičan ako mu ne bi prethodio jasan otklon i odricanje od kadrova DPS-a dok je bio na vlasti. S druge strane, ekonomski rezultati, turističke sezone, životni standard građana Crne Gore brutalno su demantovali DPS-ove proroke koje su plašili građane da će posle njih dođi do potopa i propasti države.
Destruktivni uticaj srpskog nacionalizam na zapadnobalkanskom prostoru, pa i u Crnoj Gori, notorna je činjenica. Međutim to ne može da bude opravdanje za diskriminaciju, nipodaštavanje ili vređanje dela građana Crne Gore. Srpski nacionalizam se ne pobeđuje upotrebom crnogorskog nacionalizma ili srbofobijom, ta politika daje dobre političke rezultate u Federaciji Bosne i Hercegovine, Kosovu ili u delovima Hrvatske, ali ne i u Crnoj Gori.
Štaviše, ta politika može da bude veoma kontraproduktivna i skupa. Kao u Ezopovoj basni “Dečak koji je vikao vuk”, DPS-ovci su toliko puta plašili građane nekada “velikosrpskim nacionalizmom” - kakav li je “malosrpski nacionalizam”, zna li neko? - a danas “srpskim svetom”, tako da kada maligni srpski nacionalizam zaista bude u prilici da ugrozi Crnu Goru ili njenu unutrašnju ravnotežu, niko na to neće obratiti pažnju.
Izgleda da se pokvarilo Đilasovo klatno. DPS-ovsko uterivanje “crnogorstva” i prokazivanje kroz medije i na društvenim mrežama građana Crne Gore koji nisu dovoljno nacionalno osvešćeni ili, bolje reći, ostrašćeni, prouzrokovalo je interesantan fenomen: nismo dobili nove “prosrpske Crnogorce” već “Crnogorce anti-antiSrbe”. Istovremeno sve je veći broj Srba u Crnoj Gori koji, metaforički rečeno, gledaju u Podgoricu a ne u Beograd da bi rešavali svoje probleme. Prvi ne zaziru od isprepletanosti i povezanosti Crnogoraca i Srba, kroz istorijsku i porodičnu prizmu, a drugi nemaju problem sa duplim identitetom.
Do prethodnih izbora, DPS i satelitske stranke su zajedno sa partijama sa jasnim prosrpskim prefiksom dominirale na političkoj panorami. Na junskom izjašnjavanju građana, proevropske partije su, u pravom smislu tog pojma, osvojile gotovo isti broj glasova kao nacionalistički savezi okupljeni oko DPS-a ili koalicije “Za budućnost Crne Gore”. To objašnjava zašto DPS-ova radionica koristi svaku priliku da podrije vladajuću koaliciju na dualizmu i antagonizmu crnogorstvo-srpstvo ciljajući PES i Demokrate, koji su mnogo senzibilniji na etiketiranje po etničko-verskom ključu nego ekipa iz ZBCG, koja je oguglala i pored toga što je bučna.
U suštini, premijer Spajić i vicepremijer Bečić trebalo bi slede filozofiju Oskara Vajlda koju bi mogli da parafraziramo: “Nikada ne ulazi u raspravu sa DPS-ovcima i bivšim DF-ovcima o identitetu, jer te oni navuku na svoj nivo i onda te tuku na iskustvo”.
Bonus video:
