Dve godine od početka ruske invazije na Ukrajinu, može se reći da Moskva dobija rat u taktičkom smislu a gubi u strateškom kontekstu. Rusija pobeđuje na terenu jer je okupirala i anektirala petinu teritorije Ukrajine. Takođe, u ovom momentu ima mnogo manje problema sa popunjavanjem formacija na frontu i raspolaže sa mnogo više artiljerijske municije od Ukrajinaca. Zahvaljujući tim prednostima, Rusi su u poslednjih nekoliko meseci pomerili liniju fronta za par kilometara i osvojili Bahmut i Avdejevku u Donjeckoj oblasti.
Međutim, ne može se govoriti o pobedi Rusije iz prostog razloga što Putinov režim nije realizovao ni približno zacrtane ciljeve. Štaviše, nije uspeo čak ni da zauzme sve teritorije gde su rusofonski Ukrajinci bili većina, uključujući i dva najveća rusofonska grada, Harkov i Odesu.
Na strateškom planu Rusija, u suštini, gubi rat. Čak i da izađe kao pobednica iz sukoba sa Ukrajinom, ona će biti žrtva svog uspeha jer će od novog rasporeda snaga najviše profitirati Kina, i to na štetu Rusije.
U slučaju zamrzavanja sukoba na duge staze, Rusija će dobiti NATO na svojim granicama u neprekidnoj liniji od Severnog pola preko Baltika do Dnjepra i Crnog mora. Paradoksalno, ako izgubi rat, otvara se mala šansa da Rusija postane država i prestane da bude imperija. Mada, ima dosta zagovornika ideje da Rusija može da opstane samo kao imperija, odnosno da je to u njenoj srži postojanja. Ako nije imperija, Rusija nema smisla.
Dakle, Moskva je napala Kijev kako bi sprečila širenje Severnoatlantskog saveza a dogodilo se suprotno - Finska i Švedska su ušle u NATO, a Ukrajina je postala štićenica Alijanse i buduća članica. Od blickriga ruskih snaga koji je trebalo da traje dve do četiri nedelje sa uspostavljenjem marionetskog režima u Kijevu, po planovima Kremlja, stigli smo do rata iscrpljivanjem.
Istovremeno, Rusija je platila ekonomsko-energetsko odvajanje od Zapada, padanjem u ruke, ili još bolje rečeno u kandže, "kineskog zmaja". U Pekingu su prilično sigurni da je Rusija na putu bez povratka da postane kineska neokolonija. Što rat duže traje to će biti sve očiglednije. Te činjenice su svesni i u Kremlju.
Ruske diplomate zadužene za održavanje veza sa zapadnim zemljama u privatnim razgovorima ponavljaju kao mantru retoričko pitanje: “Zar zaista želite da vam Kina dođe na istočne granice NATO-a?” Reč je o skrivenoj pretnji da bi od kolapsa Ruske Federacije najviše profitirala Kina, a Evropa bi bila prva kolateralna šteta tog tektonskog geopolitičkog poremećaja.
I Zapad, odnosno SAD i EU su napravili seriju pogrešnih procena i poteza, od stepena otpornosti ruske ekonomije na sankcije, do pozicije Kine, Indije i dobrog dela tzv. Globalnog juga. U Vašingtonu i Briselu su verovali da će Peking iskoristiti svoju poziciju i da će uticati na Rusiju, budući da kineskim ekonomskim i generalno globalnim interesima nije odgovarao sukob s potencijalom da poremeti ekonomske i trgovinske balanse, uključujući i geostrateški kineski projekat “Jedan put, jedan pojas”, to jest “Novi put svile”.
Zapad je bio u zabludi da regionalne i velike sile vode politiku poštujući ekonomske parametre s ciljem dostizanja blagostanja. Potcenili su nacionalizam, imperijalizam i hegemonizam kao pogonsko gorivo, ne samo u Rusiji i Kini, već i u Turskoj i Persijskom zalivu. Zvuči anahrono za dobar deo građana EU i SAD, ali u pomenutim zemljama sistem vrednosti je prilično različit, toliko da vodi neizbežno novoj blokovskoj podeli planete.
U tom kontekstu, Moskva i Peking su se našli na istom putu sa istim ciljem: prekinuti, kako je to definisao Sergej Lavrov, petovekovnu dominaciju Zapada nad svetom. Za taj cilj Moskva i Peking su spremni da stave na kocku sve ostale iz ekonomske i globalne sfere. Nije slučajno da ruska propaganda sve više koristi izraz “planetarna većina” insinuirajući da je Zapad u manjini, odnosno da svako ko nije deo Zapada pripada “antizapadnoj” većini.
Naivno je misliti da stanovnici Novosibirska, Tomska, Jekaterinburga ili Samare, razmišljaju kao građani zapadnoevropskih članica EU. U Rusiji se, uslovno rečeno, ne živi na ideji o pravnoj državi ili blagostanju po zapadnim parametrima već na snažnom sentimentu imperijalizma, nacionalizma i pripadanja nečemu što je u njihovim očima veliko. Nije Putin napravio današnju Rusiju već je Rusija sa svojim imperijalnim, metaforički rečeno, DNK-om iznedrila Putina.
Odbrana Ukrajine za Evropu ima preventivnu funkciju. Ako Moskva izađe kao pobednik u sukobu sa Kijevom, to će otvoriti put za novi rat u pribaltičkim republikama i za teritorijalno povezivanje ruske eksklave na Baltičkom moru, Kalinjingrada, sa Ruskom Federacijom. Linija Suvalki, između Poljske, Litvanije, Belorusije i Kalinjingrada, jedno je od tri najzapaljivija mesta na planeti, odnosno tačka gde bi zaista mogao da bukne treći svetski rat. Rusija neće frontalno napasti Estoniju, Letoniju i Litvaniju, iskoristiće kompaktnu i brojnu rusku nacionalnu manjinu u tim državama da poseje seme građanskog rata kako bi dobila “legitimaciju” za intervenciju u zaštiti ruskog naroda, direktno ili indirektno.
Na srednji i dugi rok, čak iako Rusija odustane od planova u Baltičkom regionu, neće biti lako redefinisati odnose između EU i Rusije. Biće potrebne decenije da se relacije vrate tamo gde su bile pre početka ruske invazije, ili još preciznije, pre zauzimanja Krima 2014. godine. U Evropi se formirao veoma snažan antiruski blok koji polazi od Laponije i stiže sve do Crnog mora. Sve zemlje koje se nalaze pod direktnom pretnjom Rusije, od nordijskih država, pribaltičkih republika do Poljske i Rumunije, neće pristati na povratak pristupa “business as usual” sa Ruskom Federacijom. Ni Nemačka se neće vratiti u skorijoj budućnosti na Brantovu “Ostpolitik”, osim ako se na vlast ne popne Alterantiva za Nemačku, što bi verovatno bio kraj Evrope kakvu smo poznavali.
Generalno, mnogo lakše će doći do uspostavljanja i obnavljanja odnosa između Amerike i Rusije. Globalne sile su sklonije kompromisima i zaokretima kada pred sobom imaju važniji cilj. U američkim očima Kina ostaje neprijatelj broj 1 i ako bude bilo potrebno Vašington će bez mnogo pardona sklopiti pakt sa Moskvom kako bi porazio Peking.
Na kraju, postoji par kategoričkih imperativa: Rusija je agresor, Ukrajina je žrtva. Ako, hipotetički, Kremlj sutra odluči da zaustavi invaziju i povuče vojsku, rat prestaje istog dana, ali bi u Rusiji imali revoluciju i Putin bi bio svrgnut. Ako Ukrajina prestane da se bori, potpisuje svoj kraj. Eto zašto Kijev i Putinov režim nemaju plan B sledeći modifikovanu Dekartovu maksimu: ratujem, dakle postojim. Ipak, iskustvo nas uči da su države otpornije i duže traju od režima i pojedinaca. Štaviše, vaskrslih država ima napretek u istoriji, a od Isusa Hrista (za verujuće ljude) još niko vaskrsao nije.
Bonus video:
