Slobodan Milošević je razorio Srbiju i nekoliko generacija njenih građana jer nije shvatio da se sa Berlinskim zidom srušila blokovska podela sveta. Srbija je bila poslednja bivša republika SFRJ u kojoj su održani višestranački izbori jer je Milošević do poslednjeg momenta insistirao da demokratski višestranački sistem nije potreban i da je Srbima sasvim dovoljan “pluralistički” jednopartijski sistem.
Aleksandar Vučić podriva temelje Srbije i budućnost Srba kao naroda jer nema realnu percepciju o razmerama i dalakosežnosti nastupajuće blokovske podele planete pretvarajući Srbiju u jedinog ruskog “korisnog idiota” na zapadnoj strani nove “gvozdene zavese” koja se pomerila 500 kilometara na istok u odnosu na hladnoratovsku.
Kao što Milošević nije hteo da vidi domet i epohalnost pada Berlinskog zida, tako i Vučić odbija da se suoči sa razmerama i dubinom promena koje su nastale na Starom kontinentu sa ruskom invazijom na Ukrajinu u februaru 2022. godine. Za razliku od Miloševića, koji je tek došao na vlast kada su nastupile tektonske geopolitičke promene na kontinentu i planeti, Vučić više od jedne decenije vlada u Beogradu i mogao je i morao da ispravno protumači novo geopolitičko preuređivanje.
Srbija je Miloševićevu upadljivo izraženu vlastoljubivost i paranoju platila izolacijom zemlje, koja je trajala deset godina, i na kraju bombardovanjem i gubitkom Kosova. Vučićevo insistiranje na prevaziđenoj i autodestruktivnoj titoističkoj politici nesvrstanosti, pod krinkom krilatice o “četiri stuba” spoljne politike (Kina, Rusija, SAD i EU), biće još pogubnije. Srbija nije ni Turska a kamoli Rusija da bi mogla sebi da dozvoli luksuz da ima vladara poput Erdogana ili Putina. Zapad ne može da izoluje Tursku i Rusiju, ali može Srbiju.
Treba biti geopolitički slep ili potpuno nepismen pa ne shvatiti istorijsko značenje kidanja veza sa Rusijom od strane Nemačke, švedsko napuštanje dvovekovne politike neutralnosti, finsko preuzimanje rizika da bude na prvoj liniji fronta sa Ruskom Federacijom i rumunsku odlučnost da dozvole da se na njihovoj teritoriji napravi najveća NATO baza na kontinentu. Da ne govorimo o Poljskoj i pribaltičkim republikama. U prevodu, za Srbiju će biti sve manje razumevanja ako nastavi da vodi šićardžijsku spoljnu politiku misleći da je lukavija i pametnija od drugih.
Miloševićev pad je trajao čitavu deceniju jer su cenu plaćali građani Srbije, izolovani, opljačkani i izloženi svim mogućim poniženjima, počev od toga da im je plata bila par nemačkih maraka, preko kupovine benzina u plastičnim flašama, do čekanja u redovima za kilo brašna i šećera ili ispred stranih ambasada za vizu. U Miloševićevoj Srbiji isplata polovine penzije bila je udarna vest u Dnevniku 2 RTS-a, udarni slogan SPS-a: “Tako treba”. Još jednu izolaciju i izopštavanje iz zapadnog sveta, kome inače pripada, Srbija će možda i prebroditi ali će je Srbi, oni najbolji, najsposobniji, najkvalitetniji i u najboljim fertilnim godinama napustiti.
Kada je Milošević došao na vlast, etničkih Srba u Republici Srbiji bilo je oko 6,5 miliona, prosečni Srbin je imao oko 35 godina a prirodni priraštaj bio je 1,9 gotovo na potrebnih plus 2,1, neophodnih za održavanje stabilnog broja stanovnika. U Vučićevoj Srbiji imamo samo 5,3 miliona etničkih Srba, prosečni Srbin ima 44 godine a prirodni priraštaj u 2021. godini bio je minus 10,9. Sa prosečnim Srbinom debelo zašlim u petu deceniju života, tendencijom da je Srba progresivno sve manje (što zbog nataliteta, što zbog emigracija) i da su sve stariji, etnički Srbi će do kraja ovog veka biti nacionalna manjina u Srbiji i uglavnom po penzionerskim domovima.
Istini za volju, predsednik Srbije još može da koriguje maršrutu srpskog broda, ali neće to moći da učini ako napravi stratešku grešku u izboru glavnog saveznika i zaštitnika. Njegova nervoza i nesigurnost su plod utiska gubljenja tla pod nogama jer su svi postulati na kojima počiva njegova politika dovedeni u pitanje.
Vučić je do pre tri godine bio u idealnoj poziciji. Postavka na geopolitičkoj planetarnoj pozornici mu je pomagala da igra četvorostruku igru i da svakom velikom planetarnom igraču obećava ili govori ono što želi da čuje, bilo da se radi o Americi, EU, Rusiji ili Kini. U tom za njega idealnom svetu postojala je još jedna izuzetno povoljna okolnost, bio je savršeni regionalni saveznik Nemačke, Holandije i nordijskih zemalja, na zajedničkom zadatku: usporiti i obesmisliti evorpske integracije zapadnog Balkana. Merkel i Rute su veoma dobro znali: ako zaustaviš Srbiju na putu ka EU, zaustavio si ceo region. S druge strane, to je omogućilo zvaničnom Beograd da odugovlači u procesu normalizacije odnosa sa Prištinom.
Odlazak A. Merkel sa vlasti i ruska agresija na Ukrajinu su, slikovito rečeno, “prevrnuli sto”. EU je politiku pragmatičnih odnosa sa Ruskom Federacijom zamenila direktnom konfrontacijom i sankcijama. Kina je od najvećeg komercijalnog partnera postala pretnja za bezbednost Starog kontinenta i nelojalni konkurent na tržištu. I što je najopasnije za vlast u Srbiji, EU je promenila odnos prema politici proširenja: od procesa u zapećku, proširenje je ponovo postalo geopolitički cilj Evropske unije.
Srbija ozbiljno rizikuje da ostane bez novca iz EU fonda za reforme i rast zapadnog Balkana jer Nemačka i još par zemalja insistiraju da povlačenje novca iz fonda, koji raspolaže sa 6 milijardi evra, bude vezano za vladavinu prava i usklađenost sa spoljnom politikom EU. Na drugoj strani, SNS je pred suspenzijom ii na putu izbacivanja iz Evropske narodne partije (EPP). Faraonski doček za predsednika Bavarske Markusa Zedera je pokušaj predsednika Vučića da spreči takav scenario preko lidera CSU. Podsetimo, SNS je i ušao u EPP, zahvaljujući “preporuci” CSU-a i CDU-a.
Dakle, kada Vučić priča o teškim vremenima, teškim odlukama i ugrožavanju vitalnih nacionalnih interesa, on misli na sebe jer je kao i svaki autoritarni lider poistovetio državu sa sobom. Ko želi dobro Vučiću trebalo bi da ga podseti da Luj XIV nije rekao “Država, to sam ja”, ali jeste na samrtnoj postelji u dubokoj starosti izustio: “Odlazim, ali država će zauvek ostati”.
Moglo bi se reći da je predsednik Srbije napravio klasičnu grešku koju je Abraham Linkoln definisao kroz opasku: “Ne obećavaj ono što ne možeš da ispuniš da ne bi morao da radiš ono što se ne sme”. Očigledno je da su obećanja data i sada mora da se uradi ono što ne bi smelo, tim pre što se žuri primaocima obećanja.
U politici postoji jedan divan čin, moglo bi se reći čarobni, oslobađajući: ostavka! Ako niste u stanju da obavite posao kako ste mislili, ako ne želite da snosite odgovornost za posledice na koje ne možete da utičete, ako ne vidite izlaz, magična reč je ostavka, jer svi možemo da budemo korisni a niko nije neophodan.
Generalno, Srbija je često imala vladare koji su svoj ostanak na vlasti vezivali za opstanak zemlje. Nismo imali sreću da se zapati nauk bivšeg francuskog premijera, takođe bivšeg radikala kao Vučić, Žorža Klemensoa: “Groblja su prepuna nezamenljivih ljudi”. Za svakog političara i društvo je veoma lekovita i, ako hoćete, relaksirajuća duboko ukorenjena svest da nema nezamenljivih, da će sveta biti i bez nas i da vlast nije jedina bitna stvar u životu.
U Crnoj Gori znate nešto o tome, zar ne?
Bonus video:
