Odbiti nije daleko od zabraniti. Nije uopšte daleko, samo je pitanje wordinga. Teško da ima kraćeg pisma koji više govori od onog koje smo vidjeli da je poslato kao obrazloženje zašto predstava IzloŽene ne može biti izvedena u Nikšiću.
Da je neko htio, ne bi mogao da sabije toliko minimalizma u par rečenica. Less is more. Sve je tu. Siguran sam da će neko naredno izvođenje te predstave uključiti elemente iz toga pisma, jer je tekst sam po sebi nadograđen, šteta bi bilo ne iskoristiti one rečenice.
Kritikovao sam mnogo puta rad CNP-a, ljevičarenje onih koji desno naginju, elitizam onih koji su snobovi, repertoar koji je bio pun ničega i selektivnost onih koji odlučuju. Svi koji su očekivali promjenu, sada su razočarani, jer se promijenila samo retorika, a izgleda da nismo daleko odmakli. Oni su se makar pretvarali. Glumili su. Sad su pisma direktna, javna, otvorena, bez zadrške.
Treba pogledati film “Zabranjeni bez zabrane”. Može se tamo vidjeti kako su bunkerisani nekad filmovi. Iako je to bunkerisanje loše, iako je to bila strašna cenzura, bila je makar prikrivena. Makavejev, Žilnik, Lazar Stojanović, svi su oni propatili pod režimom, a valja pročitati i knjigu Crni talas, u kojoj ima transkripta sa mnogih suđenja filmovima. Bunkerisan je i film Mlad i zdrav kao ruža, pa kad je prikazan decenijama kasnije, glumci koji su igrali u tom filmu zaboravili su bili da su bili uopšte dio te priče, tog fantastičnog filma kog danas nove generacije obožavaju zbog drskosti, montaže i načina snimanja iz ruke prije nego što je to postalo moderno.
Ali odbiti predstavu sa onakvim obrazloženjem je spektakl sam po sebi. Jer, teško da je neko mogao veću nagradu da dodijeli toj predstavi i tekstu od ove. Ovo je postala angažovana priča, reflektori su uprti u tekst i predstava “prelazi rampu”, postaje velika tema. Odavno u udarnom terminu u dnevniku nije bilo vijesti o nekoj predstavi, naročito o predstavi koja nije na repertoaru CNP-a.
To govori je napravljen udar u kapislu. Nemamo preveliko iskustvo sa alternativnim pozorištem, FIAT je imao svoju priču, Slobo Milatović radio je fantastične projekte, a CNP se držao ustaljenih repertoara glumeći važnost. Sada, otvara se prostor za neke nove glasove, sada vidimo reakcije koje su spontane i impulsivne.
Ne može se ništa braniti. Kao što se ni pjesnici ne mogu spaliti. Jedno od najvrednijih odeljenja u Francuskoj nacionalnoj biblioteci je sektor sa zabranjenim knjigama. Bora Ćosić i njegova “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” kao i “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihajlovića čitaju se uprkos činjenici da su zabranjivane i da su na njih sipali drvlje i kamenje tadašnji funkcioneri čije je ime danas već zaboravljeno, s pravom zaboravljeno.
Zaboraviće se imena koja su i danas aktuelna, potpisana ispod maila, ali pričaće se nekad o predstavi kojoj nije dozvoljeno da se izvede. I nije problem samo u izvedbi, problem je u samom obrazloženju, negiranju diskriminacije žena, u vrijeme kad prečesto pročitamo naslov da je muž isprebijao ili ubio ženu. Svaki pokušaj da se to promijeni, da se o tome govori, da se čuje glas treba pomoći, treba dati priliku. Koliko je neko djelo vrijedno i važno, to će reći publika, kritika (ako je ima) i vrijeme. O tome su najmanje pozvani da daju sud oni koji pomisle da su na čelu, te da mora biti onako kako oni kažu. Problem je sila. Protiv takve sile, treba se boriti.
Bonus video:
