Mnogo je žuči u poslednjih nekoliko godina proliveno između Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića. Obojica su se svojski trudili da se u javnosti stvori utisak kako se radi o arhineprijateljima, a ne koliko do juče bliskim saveznicima. Drugačije se nije moglo jer ulog je povelik. Milo brani Crnogorce od Srbije, a Vučić Srbe u Crnoj Gori od Crne Gore, a obojica, treba li reći, brane pre svega sebe i sopstvenu poziciju.
Suštinski, problemi sa kojima se susreću Đukanović i Vučić nisu baš srodni ali su cilj i protivnik zajednički.
U nekim drugim okolnostima, Milojko Spajić ne bi ovom uigranom dvojcu predstavljao neki ozbiljniji problem, kao ni bilo ko drugi ko se nije čeličio na politici zasnovanoj na autentičnim balkanskim pravilima. To su, uostalom, na svojoj koži osetili i Krivokapić i Abazović, svako na svoj način. Spajić se već dobrano oprljio na toj milovsko-vučićevskoj vatri. Nije još zaboravio priređene mu blamaže, uz njegov nesebičan doprinos, sa imam-nemam srpsko državljanstvo i zna šta može očekivati od ove dvojice. Zato je razumljivo što je Milojko, sve do putovanja u Nemačku, pokušavao da lavira između balkanske Scile i Haribde. Da li je toj ekvilibristici došao kraj?
Pre odgovora na ovu dilemu, valja podsetiti da je i Milu i Aleksandru izgledalo da se u Crnoj Gori sve odvija u skladu sa njihovim željama i ciljevima prilagođenim novonastaloj situaciji.
Bilo bi, naravno, mnogo bolje i za Đukanovića i za Vučića da je Andrija Mandić prošao u drugi krug predsedničkih izbora i časno, uz malo litijašenja i halabuku da je pokraden, izgubio od Đukanovića, ali šta je, tu je.
Đukanović je poraz primio dostojanstveno, a Vučić se odmah prebacio na drugi kolosek.
Posle epske Milatovićeve degustacija vina i ulaska prosrpskih stranaka u Milojkovu Vladu, predsednik svih Srba je bio siguran da mu je na pladnju ili, pošto više voli vino, u dekanteru servirana još jedna crnogorska politička garnitura. U njegovom svetu, onom srpskom, to je značilo da može Eskobaru i Hilu, Makronu i Šolcu, još jednom da stavi do znanja da je u njegovim rukama stabilnost Zapadnog Balkana. Uz Kosovo i BiH, sada je u ponudi i Crna Gora, pa neka vide da li će da ga još smaraju tamo nekom Banjskom ili glupostima poput navodnih izbornih nepravilnosti.
Ni Đukanović nije bio nezadovoljan. U vladajuću većinu smestili su se Andrija Mandić i Milan Knežević, a zna se da je njegova omiljena politička maksima - kad je teško, Rajo i Pipun? Sve je, dakle, teklo manje-više po planu. Jeste, bilo je tu i tamo nekih hapšenja i Sky brbljanja, ali sve u granicama očekivanog.
Milo je bio zadovoljan i što Vučić obavlja svoj deo posla onako, svojski. Srpski predsednik nije stao na gošćenju Jakova Milatovića. Usledilo je Mandićevo prisustvo na proslavi pobede Srpske napredne stranke na parlamentarnim izborima, pa Knežević u Dodikovom zagrljaju na Dan Republike Srpske, Miletova tri prsta i trobojka u crnogorskom parlamentu...
I Vučić i Đukanović su uživali u plodovima svog zajedničkih delanja, sladostrasno posmatrajući kako se Milojko Spajić peče na tihoj vatri odluke o prijemu Kosova u Savet Evrope i budućeg glasanja u UN oko rezolucije o genocidu u Srebrenici. Milovi traže kosponzorstvo za rezoluciju, a Vučić toliko preti da Vasilije Čarapić još drži podignutu ruku da bi iz Beograda videli koliko smo uzdržani povodom prijema Kosova u Savet Evrope.
Što su manje govorili, Vučićev i Milov savez je bivao sve čvršći, a onda su se stvari, prilično neočekivano, zakomplikovale.
U intervjuu Anteni M mnogi nisu mogli da prepoznaju “onog” Mila Đukanovića. Sekao je britvom levo i desno, spominjao krvnu osvetu i “osvetnički mentalitet”, čak i kritikovao Zapad jer ne razume ni Crnogorce ni šta se odista dešava u Crnoj Gori. Ovoj, za Mila nesvakidašnjoj retorici, najviše su se obradovali Milivoje Katnić i grupa građana okupljena oko Crnogorskog helsinškog odbora. Razumeli su da je razlog Milovog raspoloženja pre svega hapšenje bivšeg SDT-a i odmah se krenulo u akciju. Otvorena pisma, svakodnevno oštra saopštenja, pojedini mediji bliski DPS-u pišu da “Katnić drži čas iz crnogorstva”, organizuju se protestna okupljanja i šta sve ne.
Milo ni njima očito nije rekao šta je pravi razlog njegove do sada retko viđene nervoze, čak i besa. A, onda iz Londona na podgorički aerodrom, u utorak, u 13.29h, sleće vladin 40-MNE u kojem je bio jedan, jedini putnik, i to niko drugi do Duško Knežević, čovek koga bi Milo u ovom trenutku najmanje želeo na tlu Crne Gore.
Uprkos čvrstim obećanjima Britanaca, i ne samo njih, umesto da u Londonu mirno provodi svoje penzionerske dane, Knežević i njegova “plava torba” obreli su se u Milovom dvorištu.
Na drugoj strani, Milojku Spajiću su najpre u Parizu, a potom i u Berlinu, protumačili član 4 Briselskog sporazuma, francusko-nemački plan i Ohridski aneks u kojima jasno piše da se Beograd neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. A, ako je to sve parafirao ili prihvatio na ovaj ili onaj način i Aleksandar Vučić, onda nema ama baš nikakvog razloga da Crna Gora glasa drugačije od svojih evropskih saveznika.
Onda je na red došla i rezolucija o Srebrenici filovana mnogobrojnim obećanjima iz ekonomske sfere i ubrzanog puta ka EU do te mere da se rok za prijem skratio toliko da je predsednik Evropskog odbora Bundestaga, političar Zelenih Anton Hofrajter, licitirao sa 2026. kao mogućim datumom prijema nove članice Evropske unije.
Kad je već tako, dobro onda, promrsio je Spajić što je bilo sasvim dovoljno da Milan Nič, nemački stručnjak za Zapadni Balkan i proširenje NATO i član nemačkog Saveta za vanjske poslove, obelodani da Crna Gora neće biti kosponzor ali da će u UN glasati za rezoluciju o genocidu u Srebrenici.
Usput, Spajić je poručio direktno Vučiću da su regionalne tenzije i mešanje Beograda “stalno pitanje”, ali je “medijska percepcija preterana”.
Vučić je očekivano, uz već poznatu retoriku, odmah reagovao preko svojih glasnogovornika Dodika, Mandića i Kneževića. Spajić mu je odgovorio iz usta Jakova Milatovića koji je sasvim jasno zločin u Srebrenici nazvao genocidom.
Milo Đukanović se još nije direktno oglašavao o iznenadnom dolasku Duška Kneževića ali, sasvim sigurno, i on, kao i njegov saveznik iz Srbije u ovoj priči, priprema Spajiću topao doček za povratak u crnogorsku realnost želeći da dokaže, pre svega, Zapadu da je i dalje, kao kontrateža Vučiću, nezaobilazan u sklapanju crnogorskog političkog mozaika i da je ovo sa ekstradicijom Kneževića velika greška Britanaca.
Dilema ima mnogo ali osnovno pitanje za Milojka Spajića, Jakova Milatovića i vladajuću većinu je, da se vratimo onoj frazi sa početka, šta je u ovom trenutku državni interes Crne Gore. Ne Srba ili Crnogoraca, ne Vučića ili Đukanovića, već države Crne Gore koja ne može biti samo prost zbir interesa nacionalnih entiteta. Zapravo i može, ali onda neće biti Crne Gore.
Bonus video:
