Italijani kažu “non bisogna buttare il bambino con l’acqua sporca” (ne treba baciti dete sa prljavom vodom). Na prostoru bivše Jugoslavije smo veoma skloni da žrtvujemo nešto što mnogo vredi i od čega svi, ili ogromna većina, imaju koristi zbog sporednih stvari, sujeta, sitnih dobiti ili nesposobnosti da se vidi šira slika. U ovoj priči “dete” su evropske integracija Podgorice, a vodu mute neprijatelji proširenja Evropske unije na Crnu Goru koji ne sede samo u Beogradu ili u Crnoj Gori već ih ima i u regionu i samoj EU.
Nova hrvatska vlada sa starim premijerom Andrejom Plenkovićem će već u prvim nedeljama biti na svojevrsnom “crnogorskom” ispitu na kojem će se meriti njena dalekovidost, razboritost, evropska orijentacija i iskreno učešće u klubu “prijatelja zapadnog Balkana” u EU.
Prema našim saznanjima, u Zagrebu su, posle prve reakcije i protesne note ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana na Predlog rezolucije o genocidu u Jasenovcu, odlučili da sačekaju sa preduzimanjem akcija u procesu evropskih integracija Crne Gore. Paradoksalno, ulazak Domovinskog pokreta u hrvatsku vladu sa, eufemistički rečeno, ambivalentnim odnosom prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ustašama i niz problematičnih stavova o univerzalnim vrednostima na kojima se uzdiže Evropska unija, može da bude adut Podgorice da prođe bez većih problema kroz novu turbulenciju u odnosima sa Zagrebom.
Nema sumnje da će Hrvatska, zbog Domovinskog pokreta, biti pod lupom evropskih partnera i same EU. Odluka Marin Le Pen i Matea Salvinija da se distanciraju i raskinu koaliciju na evropskom nivou sa Alternativom za Nemačku zbog relativizovanja zločina u Drugom svetskom ratu, veoma je snažan signal. Čak i evropska tvrda i suverenistička desnica ima svoje crvene linije kada je u pitanju odnos prema Drugom svetskom ratu.
Drugim rečima, blokiranje Crne Gore na evropskom putu zbog rezolucije o genocidu u Jasenovcu mogla bi da se vrati Zagrebu kao bumerang zbog učešća u vladi političke formacije koja negira ili relativizuje zločine nacističkih i fašističih snaga u Drugom svetskom ratu i uz to koristi ikonografiju i pokliče nacističkih kolaboracionista. U interesu HDZ-a je da se ne pale evropski reflektori na njegovog partnera u hrvatskoj vladi.
Premijer Plenković je veoma iskusan i pragmatičan političar, sa ambicijama da u budućnosti zauzme jedno od važnijih mesta u EU, tako da je mala mogućnost da se oklizne na klasičnu političku koru od banane kakav je u suštini Predlog rezolucije o genocidu u Jasenovcu. Time pre što se Plenković, od početka prvog mandata na čelu hrvatske vlade, predstavlja kao najveći prijatelj i zagovornik proširenja EU na države Zapadnog Balkana.
Vrlo je verovatno da će Zagreb, iz taktičkih razloga, preći preko skupštinske rezolucije bez konkretnih mera protiv Crne Gore u procesu EU integracija, ali će prvi put kada se za to ukaže prilika, na nekom drugom dosijeu važnom za Hrvatsku, Podgorica platiti na ćupriji ono što nije na mostu.
Svima je jasno da je potez većine u Skupštini Crne Gore da podnese “Predlog rezolucije o genocidu u Jasenovcu” proizvod pritiska manjih koalicionih partnera koje pružaju podršku Spajićevoj vladi a PES pokušava, uslovno rečeno, da “ulepša lice loše igre” (fare buon viso a cattivo gioco - još malo italijanskih mudrosti) i prođe sa što manjim posledicama.
Država, članica NATO i EU, sa prosperitetnom ekonomijom, pravnom državom i funkcionalnom liberalnom demokratijom, u kojoj su Srbi jedan od dva većinska naroda, demantuje direktno višedecenijski antizapadni narativ vlasti u Beogradu: od Miloševića, preko Koštunice, do Vučića, tri glave na jednom vratu. Crna Gora i Bosna i Hercegovina u EU i NATO su noćna mora za perjanice evrofobične i zapadnofobične politike među Srbima.
Vrh vlasti u Srbiji je savršeno svestan da je EU otvorila vrata za proširenje a Crna Gora, oslobođena od DPS hobotnice, potrčala da kroz njih prođe i uđe u EU do 2030. godine. Takav razvoj događaja ne odgovara zvaničnom Beogradu jer podriva stubove na kojima je postavljena politika režima u Srbiji i odnos prema EU. Vučić ne želi da vodi svoju zemlju u EU, ali mu ne odgovara da drugi napreduju ka članstvu a Srbija bude viđena kao kinesko-ruska rupa na evropskom tepihu. Nije dobro ni za ekonomiju i biznis, a ni za ulazak u istorijske čitanke.
Jedna od crvenih linija koje Beograd ne sme da pređe jeste destabilizacija regiona. Takođe, i srpskim vlastima je potrebno stabilno okruženje, privredni rast, bolje povezan region, ako žele da EXPO 2027 bude uspešna priča, a to je, po svemu sudeći, prioritet prioriteta predsednika Srbije.
Dodatna negativna okolnost za Beograd je činjenica da većina Srba u Crnoj Gori ne glasa za Novu srpsku demokratiju (NSD) i Demokratsku narodnu partiju (DNP) što onemogućava njene lidere da određuju crnogorsku politiku budući da NSD i DNP mogu da budu samo “junior” partneri u vlasti. To što ne određuju politiku Crne Gore ne znači da ne mogu da na nju utiču i potez sa Predlogom rezolucije o genocidu u Jasenovcu je evidentan primer.
Drugi par rukavica je to što sve nacionalno obojene stranke i nacionalistički tribuni, ne samo u Crnoj Gori, već generalno, preuveličavaju, dramatizuju i politički zloupotrebljavaju zločine izvršene nad njihovim sunarodnicima a minimiziraju, relativizuju i banalizuju zločine koje su počinili pripadnici njihovog naroda.
Posebno je degutantna redovna primena pravila koju je američki politikolog Leo Štraus definisao kao “reductio ad Hitlerum”, to jest poređenje sa Hitlerom i nacistima s jedne strane, i holokaustom nad Jevrejima s druge strane. Sve sa ciljem da se druga strana diskvalifikuje poredeći je sa Hitlerom i nacistima ili da se kroz poređenje sa Jevrejima stekne status moralne superiornosti i nevinosti koje žrtve po antonomaziji imaju.
Podmetanje klipova u točkove Crnoj Gori u momentu kada može da napravi ključne korake ka ubrzavanju evropskih integracija i započne proces zatvaranja poglavlja, ne može da bude politički interes ni NSD-a, ni DNP-a već samo zvaničnog Beograda. Taj detalj, imajući u vidu stratešku politiku Hrvatske u regionu i odnos prema Srbiji, trebalo bi da igra važnu ulogu u zauzimanju stavova Zagreba prema Podgorici.
Zaustavljajući Crnu Goru Plenković bi - namerno stoji Plenković a ne Vlada Hrvatske jer u njoj nisu svi prijatelji proširenja a kamoli zagovornici evropskih vrednosti i dobrosusedskih odnosa - napravio najveću uslugu evrofobičnim i zapadnofobičnim snagama, ne samo u Srbiji već i u celom regionu i u EU. Baš kao što bi nastavak kratkovide bugarske politike prema Severnoj Makedoniji mogao da gurne Skoplje u zagrljaj Mađarske i Srbije, kineskihi i ruskih barjaktara na Starom kontinentu.
Bonus video:
