Konačno pravda, nekakav početak, zakasneli i delimični, ali ipak nešto. Ne možemo se radovati što će premijer i ministar odbrane naše zemlje biti tražena lica u celom svetu, ali teško je ne osetiti izvesno zadovoljstvo zbog početka uspostavljanja pravde. U izraelskoj invaziji i samoviktimizaciji, u beskrajnim raspravama po televizijskim studijima, u povicima zbog antisemitizma u svetu i nepravde zbog povezivanja Izraela i Hamasa – u svemu ovome nedostaje jedno osnovno i sudbinsko pitanje, a ono je glavno: da li je bilo zločina ili nije?
Ako su izvršeni ratni zločini, masovni pokolj i izgladnjivanje, kako objašnjava hrabri tužilac Karim Han – za čije se imenovanje Izrael zalagao, jer im je njegova prethodnica bila sumnjiva – onda postoje i odgovorni za zločine. A ako ima ratnih zločinaca, obaveza sveta je da im sudi. Svet mora tražene da privede.
Ako je Hamas izvršio ratne zločine – a oko toga izgleda nema nesuglasica – onda njegovi zločinci moraju pred sud. A ako je Izrael izvršio ratne zločine – a čini se da oko toga nema nesuglasica u svetu, osim što Izrael sam sebe laže – onda i odgovorne za njih treba izvesti na sud.
Njihovo povezivanje ne znači moralnu simetriju ili pravnu jednakost. Ali čak i da je krivica Izraela i Hamasa bila razdvojena, Izrael bi podstrekivao svet protiv suda.
Jedina tvrdnja koja se do sada čula u Izraelu jeste da je sudija kučkin sin. Jedino predloženo sredstvo da se spreči zlo njegovog dekreta je napad na sud. Ubeđivanje prijateljskih zemalja da ne postupe po nalogu, da se uvedu sankcije(!) protiv sudija. Tako razmišlja svaki kriminalac, ali država nema na to pravo. Dva međunarodna suda u kojima se sudi Izraelu i Izraelcima zaslužuju poštovanje države, a ne prezir. Način na koji Izrael vređa sud samo doprinosi nizu optužbi i sumnji protiv njega.
Bilo bi bolje da je Izrael u ovom teškom trenutku konačno okrenuo pogled ka unutra i video sebe. Bilo bi bolje da je okrivio sam sebe, makar za nešto, umesto što krivi ceo svet. Pitanje bi trebalo da glasi kako smo stigli dovde, a ne kako su oni do toga stigli. Kada ćemo konačno preuzeti odgovornost za nešto? Za ono što je učinjeno u naše ime? Preko stotinu članova Kneseta je potpisalo peticiju protiv Haga, a niko protiv izraelskih ratnih zločina, jer takve peticije nije ni bilo. Poslanici su jadna potvrda stanja zemlje: ujedinjeni protiv pravde, ujedinjeni u osećaju večite žrtve, bez desnice i levice, hor pravednika. Ako dođe taj dan i Izrael bude osuđen za ratne zločine, treba se setiti da je 106 poslanika Kneseta glasalo za prikrivanje zločina Binjamina Netanjahua i Joava Galanta.
Pojas Gaze je uništen, a njegovi stanovnici ubijani, ranjavani, pretvarani u siročad, izgladnjivani. Izgubili su ceo svet, a većina njih je bila nevina. To je ratni zločin. Izgladnjivanje u Izraelu svi smatraju legitimnom merom, bilo da su za to ili ne, a isto tako i masovno ubijanje s namerom. Kako je uopšte moguće tvrditi da nije bilo namernog izgladnjivanja ili masovnog ubijanja?
Dan posle Haga, Izrael bi trebalo da se okupi oko nacionalnog propitivanja duše, što nikad dosad nije učinio. Svaki Izraelac mora da upita sebe: zašto smo stigli dovde. Nije dovoljno optuživati Netanjahua, glavnog krivca, nije dovoljno prikrivati stvari prevejanim argumentima o slabom informisanju sveta (hasbara) i radikalnim izjavama izraelskih zvaničnika. Koren je mnogo dublji: 57 godina Izrael održava nepravedni i zli režim, i svet je sada konačno počeo da se budi i dela. Da li će uspeti da probudi bar neke od Izraelaca iz njihovog samozadovoljnog i iskrivljenog osećaja za pravdu?
(Haaretz; Peščanik.net; prevod s hebrejskog: Alma Ferhat)
Bonus video:
