Premisa 1: usvajanje Rezolucije o genocidu o Jasenovcu, iz perspektive procesa evropskih integracija Crne Gore, u najmanju ruku, nije bilo oportuno. Premisa 2: Hrvatska je reagovala, više-manje, očekivano, oštro kao što bi to učinile i druge zemlje u datoj poziciji, tim pre što je Zagreb prilično pomogao Podgorici na njenom evropskom putu. Premisa 3: logično je da opozicija pokušava da iskoristi novonastalu situaciju da sebe prikaže kao jedinu proevropsku snagu u zemlji a vladajuću koaliciju kao antievropsku, antizapadnu, prosrbijansku i da prouzrokuje prevremene izbore na tom talasu.
Usvajanje Rezolucije o genocidu o Jasenovcu ne predstavlja novinu kao odgovor na izjašnjavanje o genocidu u Srebrenici. Pre dve godine, Skupština Crne Gore je posle Rezolucije o genocidu u Srebrenici izglasala i Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici jer su tada Demokrate želele da “izbalansiraju” svoje glasanje o masakru Bošnjaka u istočnobosanskoj varoši. Slična, ako ne i ista, motivacija stoji iza poteza Nove srpske demokratije i Demokratske narodne partije kao odgovor na činjenicu da je vlada koju oni podržavaju glasala za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN.
Izabacivanje pasusa o Crnoj Gori iz Zaključaka poslednjeg Evropskog saveta ne odražava stav cele Evropske unije. Da je potez Skupštine Crne Gore tako veliki faul u očima svih država članica EU iz Brisela, kao što neki žele da predstave, stiglo bi saopštenje ili zvanična reakcija nekog od funkcionera EU, predsednika Evropskog saveta, visokog predstavnika EU, komesara za proširenje EU.
Sve odluke, svi zaključci, deklaracije, saopštenja EU sa potpisom predsednika Evropskog saveta ili Visokog predstavnika EU iz oblasti spoljne politike, u koje ulazi i proširenje EU, moraju da budu odobrena ili usvojena jednoglasno ili konsenzusom država članica. U prevodu, dovoljno je da se jedna zemlja usprotivi i zaključak, deklaracija ili saopštenje mora da bude ponovo usaglašeno ili izbrisan sporni deo, ako ne može da se postigne kompromis.
Dakle, Hrvatska je stavila rezervu na pasus o Crnoj Gori u nacrtu Zaključaka poslednjeg Evropskog saveta čekajući da vidi šta će se dogoditi u Skupštini Crne Gore. Kada je stigla vest o usvojenoj rezoluciji, Hrvati su aktivirali njihovu rezervu i pasus o Crnoj Gori je izbačen.
Jednoglasne i konsenzusne odluke u EU su mač sa dve oštrice. Zagreb je mogao da izbaci pasus o Crnoj Gori, ali nije mogao da progura saopštenje EU o Crnoj Gori što bi bio znak moći Zagreba ili ozbiljnosti crnogorskog “klizećeg starta”. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel je odložio, ali nije otkazao posetu Podgorici, balansirajući između oštrog stava Zagreba i praktične nezainteresovanosti ostalih članica EU, uključujući i, u teoriji, direktno zainteresovane Austriju i Nemačku. Mišelov kabinet je pažljivo birao formulacije s ciljem da stavi do znanja da je Skupština Crne Gore napravila potez koji nije u saglasnosti sa procesom evropskih integracija, ali nije želeo da od njega kreira dramatičan slučaj.
Ne treba precenjivati snagu Hrvaske, ali je u Podgorici ne bi smeli ni potcenjivati. Zagreb, u teoriji, može da zaustavi proces evropskih integracija Crne Gore u svakom momentu, od zatvaranja poglavlja do ratifikacije sporazuma Crne Gore sa EU u Saboru Hrvatske. Zato bi u Podgorici morali da se uzdrže od provociranja Hrvatske i kreiranje tenzija, pogotovo kada one mogu lako da se izbegnu a nesporazumi ispeglaju.
U praksi Zagreb nema adekvatne karte a ni interes da zaustavi proces evropskih integracija Crne Gore. Hrvatska je svih ovih godina gradila imidž sponzora proširenja EU na države Zapadnog Balkana, nalazi se u grupi članica EU koje su osnovale Grupu prijatelja Zapadnog Balkana. Hrvatski premijer Andrej Plenković ima velike ambicije da zauzme u budućnosti jedno od važnijih funkcija u EU i nije mu u interesu da se zamera drugim članicama EU blokirajući Crnu Goru. Glavno sporno pitanje Zagreba sa Podgoricom je Prevlaka i Hrvatska će čuvati svoje glavne adute za taj spor. I poslednja, ali ne manje važna činjenica, Zagreb se dosta “zadužio” unutar EU pokušavajući da izgura svoju agendu u Bosni i Hercegovini da bi mogao da traži od partnera u EU da ga podrže u, eventualnoj, oštroj politici prema Crnoj Gori.
Takođe, ako bi Plenković zaustavio Crnu Goru uradio bi upravo ono što želi Srbija, njen najveći rival u regionu koju je, inače, apostrofirala kao “naručioca” rezolucije. Najgora vest za režim u Beogradu je da Crna Gora završi pregovore sa EU do 2027. ili 2028. godine i da postane punopravna članica Unije zaključno sa 2030. godinom.
Crna Gora je pre 20 godina izgubila, zajedno sa Srbijom, veliku priliku da uhvati voz da postane članica EU par godina posle Hrvatske. Sada se ponovo kreirao tzv. momentum i pitanje je da li će se i kada ponoviti. Ako propusti ovaj voz Crna Gora će morati da čeka ostale zapadnobalkanske države, a to drastično produžava rokove za ulazak u EU.
Između Crne Gore i proklamovanog cilja da postane 28. članica EU do kraja ove decenije ne stoje samo Zagreb i Beograd već i politička nestabilnost na unutrašnjem i na spoljnom planu koji mogu da deluju sinergijski protiv nacionalnih interesa i strateških ciljeva.
Vreme ne radi za Podgoricu, svaka izgubljena nedelja, mesec a kamoli godina mogu da budu kobni za evropske ambicije Crne Gore. U tom kontekstu bi raspisivanje vanrednih izbora značilo definitivno gubljenje šanse da se stigne do članstva u EU do kraja 2030. godine. Izborna kampanja, postizborni pregovori i formiranje vladajuće većine kao i ulazak u dosije novog sastava vlade oduzeli bi Crnoj Gori dragocenih osam do 12 meseci. Period u kojem bi momentum mogao da ispari.
Pozornica u Evropi se rapidno menja. Ove nedelje smo dobili prvu holandsku vladu pod upravom ekstremne Slobodarske partije Gerta Vildersa. Za par dana bi u Matinjon mogao da uđe kao novi premijer Francuske Žordan Bardela, desna ruka Marin Le Pen. Ovih dana će se na sudu pojaviti i supruga španskog premijera Pedra Sančeza, optužena za korupciju i trgovinu interesa, tako da bi u Španiji mogli da imamo nove izbore na kojima bi narodnjaci i ekstremisti iz Voksa bili favoriti za pobedu.
U Austriji, naslednik Jerga Hajdera i Hajnca Kristijana Štrahea Herbert Kikl grabi ka trijumfu na izborima za Bundesrat u septembru dok bi u Nemačkoj dolazak na vlast Alterantive za Nemačku u istočnim pokrajinama Tiringiji, Sakosnoniji i Brandeburgu, početkom jeseni, dovela na rub pada Semafor vladu Olafa Šolca godinu dana pre isteka mandata. Koliko god bila slaba Šolcova vlada, ona je mnogo veći prijatelj proširenja EU nego što će biti nova izvršna vlast sa demohrišćanima Fridriha Merca. Izborni tiket CDU-CSU je u svom izbornom programu predvideo postojanje alternative za članstvo u EU stavljajući do znanja da za njih ulazak zapadnobalkanskih država u Uniju nije ni siguran a ni dogledan.
U sledeće tri godine na Starom kontinentu bi moglo da dođe do totalnog preokreta u kojem bismo imali evroskeptične stranke i ekstremnu desnicu na vlasti u Parizu, Rimu, Madridu, Hagu, Stokholmu, Beču, Budimpešti, Helsinkiju, dok bi u Berlinu na vlasti bile političke snage veoma hladne prema proširenju na Zapadni Balkan. Eto zašto Crna Gore ne bi smela da izgubi nijedan dan u procesu evropskih integracija.
Ali, što bi rekao Branko Ćopić – “znam ja nas, j..bo ti nas”, ili Ričard Holbruk – “vi nikada ne propustite priliku da propustite priliku”.
Bonus video:
