Nije bilo teško pretpostaviti: Ustavni sud je ukinuo odluku Vlade Srbije o zabrani iskopavanja litijuma pošto je, eto, utvrdio da nije u skladu sa Ustavom i zakonom. Trebalo je sudijama više od dve godine da to shvate i reaguju baš sad usred letnjih odmora.
Maliciozni kažu da vlast i u Ustavnom sudu ima svoje „sigurne glasove“ i da se samo čekalo da napravi politički brisani prostor, pa da te glasove i aktivira. Čak i nedovoljno malicioznima, kad pogledaju šta se dešava, nekako baš tako izgleda.
Sa druge strane imamo naizgled nebitan detalj, a zapravo ključno povezan sa ovim događajem. Pogodan je za ilustraciju buduće poente ovog teksta. Nedeljama gledamo jednog opozicionara iz stranke ZLF kako kukumavči što mu se „bojkot opozicija“ nije pridružila na junskim izborima, pa bi on onda pobedio, a pošto nije htela da se pridruži, on je izgubio. Nije dobio čak ni jednu beogradsku opštinicu da u njoj bude predsednik.
Na stranu politika, izlazak, neizlazak, bojkotaši i borbaši, ovde se kuburi sa logikom. Kako ovu izjavu shvatiti: ako ste znali da ne možete da pobedite bez stranaka koje nisu htele u junu pod ovim uslovima na izbore, zašto ste onda izlazili, pa sad kukate? Ako, pak, niste znali dok niste izgubili da bez njih pod ovim uslovima ne možete da pobedite, pošto prošlog decembra ni sa njima niste pobedili, šta onda uopšte tražite u politici?
Sviđalo se nama ili ne, ali ovo je suština: kada naspram sebe ima amatere koji su uzeli da se bave politikom, profesionalac u toj oblasti (što Aleksandar Vučić jeste) potpomognut, je li, centrima stranog uticaja, ne može da izgubi. Osim njegove nesumnjive lične želje za vlašću, ovde je u pitanju najozbiljniji mogući biznis sa mnogo uključenih aktera koji imaju nameru da svoj planirani novac i dobiju. Oni se sa tim ne šale, igraju na sigurno.
Zato je Vučić, koristeći svoje političko znanje, želju za vlašću, ljubav prema novcu, potpunu neopterećenost bilo kakvim skrupulama i legalističkim kerefekama, uz svesrdnu podršku centara koji dele iste vrednosti, uspeo da napravi od Srbije doslovno brisani prostor da radi šta hoće.
Prvo je razbio desni blok opozicije i to u paramparčad. Onda je razbio i koaliciju Srbija protiv nasilja, uz njenu svesrdnu pomoć. Time je „neutralisano“ pola Srbije – opoziciono biračko telo teško se razočaralo, ozbiljno demoralisalo i duboko podelilo. A to baš puno olakšava posao.
Sada se mogu nesmetano nastaviti svi započeti poslovi. Biznis ne sme da stane. Suviše je uključenih i vrlo zainteresovanih igrača. Osim kopanja litijuma, oko koga se Vučić prenemagao i glumatao dokle god je morao, prema matrici već izvežbanoj na pitanju Kosova, tu je i ogromno zaduživanje zemlje na koje sem pojedinih medija i par analitičara niko ne obraća pažnju. Zaduživanje se u poslednje vreme upadljivo pojačava i realno je očekivati da će tek da dobije na ubrzanju.
Na koji se način taj novac troši – na koje projekte, po kojim cenama, sa kolikim kamatama, sa kojim izvođačima, sa kolikom opravdanošću, odlučuju oni koji drže vlast ili sa njom tesno sarađuju. Jedino sasvim izvesno jeste da će taj novac vraćati Srbija, odnosno njeni građani i da će dug platiti svojim siromaštvom.
O koliko se novca do sada radi, da se potrudimo da pogledamo. Pošto je politika u Srbiji postala baš veliki biznis, sasvim je jasan i biznis plan: pokrenete velike javne radove, gradnju autoputeva i ostale infrastrukture, uzimate kredite, sklapate poslove nikome ne polažući račune u šta ulažete i koliko to košta, ako baš morate da raspišete tender – pobede vaši, pa se posle naplate kroz čuvene naknadne radove, ugradite se u svaki metar i kilometar.
Onda pokrenete grandiozni projekat Beograd na vodi, uzurpirate stotine hektara državne zemlje i još o državnom trošku oterate zmije, guštere i ostale akrepe i ringišpil kreće. Napravite monstrum zgradurine, spavaonice niskog kvaliteta, bez ikakvih pratećih sadržaja i elementarne humanizacije, kvadrat prodajete po maltene pariskim cenama, a svi koji treba da rade za državu, dakle za vas, čekaju u redu da baš tu pazare nekretnine. To im je ulaznica. Uleću i naivni subjekti iz sveta sporta, estrade i dijaspore, dobri su za reklamu, a zarada se samo multiplikuje.
Pošto je sistem uspostavljen i odlično radi, vreme je da pokrenete još jedan grandiozni projekat nazvan Skok u budućnost – Expo 2027. Kao i za Beograd na vodi, prvo donesete lex specialis. Znači suspendujete procedure, javne nabavke i ostale kerefeke za zamlaćivanje i gubljenje vremena, nego pređete na direktne pogodbe i novi ringišpil kreće. Nova tura, nova avantura.
Stadioni, delfinarijumi, akvarijumi, pruge i bolnice, sve što vam na pamet padne, sve je to „Skok u budućnost“, odnosno Expo 2027. Koštaće nas, kaže predsednik, ovaj skok oko 18 milijardi evra. Za sad. Ko je nešto gradio, zna da konačna cena uvek bude bar 20 odsto veća od početne.
Odakle nama toliki novac? Pa pozajmićemo, razvoj ne sme da stane. Kako to pozajmljivanje izgleda? Za sad ovako, u najkraćim crtama: naprednjaci su nasledili javni dug od 15,5 milijardi evra 2012. godine kad su preuzeli vlast. Trenutno, 12 godina kasnije, javni dug je premašio 38 milijardi evra, sa pet milijardi u trezoru, kako kažu. U poslednje tri i po godine dug je povećan za 11,5 milijardi evra, kad je i krenuo puni zamah opisanih biznis ideja.
Samo za poslednja dva meseca, zadužili su nas skoro dve milijarde evra. Kreće trka sa vremenom, Expo 2027 mora da se završi na vreme i po svaku cenu. Mnogo je tu zainteresovanih investitora, izvođača, posrednika i umešača, posao ne sme da stoji, a para na svetskom tržištu hvala bogu ima. Ekonomisti procenjuju da postoji realna mogućnost da Srbija otvori Expo i dočeka kraj 2027. sa javnim dugom od čak 52 milijarde evra.
Osim rasta glavnice duga, po nas je nepovoljna činjenica da su kamate na svetskom tržištu novca baš u poslednje dve godine drastično porasle, pa se država za infrastrukturne radove kod domaćih banaka zadužuje u dinarima po kamatama od čak preko osam odsto. A kurs stoji. Kao veliki uspeh države Srbije Siniša Mali predstavio je činjenicu da su naše obveznice na svetskom tržištu kapitala planule po kamatama od šest odsto.
Da smo i pet puta više imali, sve bismo prodali, oduševljen je bio Siniša Mali. Samo nije pomenuo da svetski investitori žure da plasiraju novac po tolikim kamatama, jer se upravo očekuje njihov pad. Ove astronomske kamate vraćaće građani Srbije, već ove godine oko milijardu i po evra. To će, rekosmo, platiti svojim siromaštvom, ali to je već njihov problem. Ovde je u pitanju veliki biznis i veliki interesi velikih igrača. Kao i kod litijuma, uostalom.
Poenta ovog teksta, da najzad kažemo, jeste da u politici više nema mesta za amatere i hobiste. To je, kao što vidimo, u Srbiji postao baš mnogo veliki biznis, koji zahteva da jako dobro znate zanat. U ovom slučaju politički. Vučić ga je naučio, Siniša Mali i još par (sa)učesnika iz prvog unutrašnjeg kruga takođe, a ostali i ne treba ništa da znaju. Njihovo je samo da budu lojalni, poslušni i da rade šta im se kaže. Kupiće bar neki penthaus sigurno.
Onaj ko želi da im stane na crtu, mora prvo da shvati o čemu se ovde radi i koji je ulog u pitanju. Imaju nezamisliv novac u rukama, ali imaju i znanje i plan kako da ga ne ispuste. Sad je samo pitanje koji je taj trenutak kad će preterati i preći crtu. Možda je to trenutak kad većina ljudi shvati da će sledeće prodati vazduh koji dišemo i vodu koju pijemo. Nije trebalo dozvoliti da se dovde dođe. Šta nam je sada činiti, svako od nas mora sam da razmisli. Da li želi da na svojoj zemlji živi kao slobodan čovek ili kao dužnički rob, to je jedini izbor.
Bonus video:
