Reizabrana predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen svoj novi petogodišnji mandat počela je govorom u kojem je snažno podržala proširenje Unije. Tom prilikom je naglasila da je proširenje prioritet i da je to “moralna, istorijska i politička odgovornost EU”. Da li je to realnost ili samo spremnost, pokazaće vreme koje je pred nama.
Von der Leyen je tako dala, pre svega, nadu zemljama u regionu da imaju jasan izbor pred sobom. Ono što treba imati u vidu je svakako da je u pitanju, ipak, inauguracioni govor. Poslednji put je EU pod svoje svodove primila novu članicu 2013. godine. Bila je to Hrvatska. Prošlo je, dakle, 11 godina od poslednjeg prijema neke zemlje u Uniju. Nikada se u EU nije toliko dugo čekalo za prijem nove članice, a tek će se čekati.
Ko je kriv za ovakvu situaciju? Pre svega zemlje kandidati koje nisu dovoljno radile na tom putu. Kriv je donekle i Brisel koji nije jasno stavio do znanja spremnost na proširenje, a ta spremnost se ogleda u tome da se malo “pogura” cela ta priča. Ne putem protekcija, okretanjem glave u drugu stranu, već konkretnim potezima, otvaranjem novih klastera u procesu pregovaranja. Možda je najprikladnije reći - vetrom u leđa. Još su nam u sećanju reči mnogih zvaničnika EU koji su govorili o tome da je nerealno proširenje Unije.
Verovatno je svako ko to želi video sebe u rečima predsednice Komisije, ali utisak je da će se prvo sledeće proširenje EU odnositi na Ukrajinu i Crnu Goru. Jasno je zašto je Ukrajina najprepoznatljivija kao nova članica EU, dok je Crna Gora najdalje otišla u procesu pregovaranja. Podgorica je otvorila sva poglavlja, odnosno klastere, a privremeno, šta god to značilo, zatvorila tri. Ako neko može da se nada, onda su to Ukrajina i Crna Gora, ali veoma teško, gotovo nemoguće, tokom novog petogodišnjeg mandata Von der Leyen.
Sjeverna Makedonija rekorder
I tako dođosmo do Zapadnog Balkana. Srbija pregovara sa EU već deceniju. Za to vreme zatvorila je dva poglavlja, ali nijedan klaster. Teško je setiti se kada je Beograd uradio bilo šta po pitanju evropskih integracija, a ni Brisel nije otvorio nijedan novi klaster u tim pregovorima.
Kada je Srbija u pitanju, postoje mnogi problemi koji više nego očigledno koče njen evropski put. Pre svega se radi o Kosovu. Dok je Evropa u velikoj većini priznala nezavisnost Kosova, za Srbiju je Kosovo, i po slovu Ustava, njen sastavni deo. Ono što, takođe, otežava put Srbije ka Evropskoj uniji je i njena nedefinisana politika. Utisak je da vlast u Beogradu voli EU samo kada iz Brisela stižu novci iz fondova. Po svakom drugom pitanju, EU nije preterano poželjna.
U Vladi Srbije sede ministri koji se otvoreno zalažu protiv EU, a za čvršće povezivanje sa Rusijom i BRICS-om. Srbija se protivi jedinstvenoj spoljnoj politici Brisela kada je reč o agresiji Rusije na Ukrajinu, odnosno uporno odbija da uvede sankcije Moskvi. U Srbiji je podrška EU na istorijskom minimumu. Sve su to poruke koje Brisel sigurno vidi i koje ima u vidu kada je evropski put Srbije u pitanju.
Rekorder na ovom našem prostoru je svakako Severna Makedonija koja je u statusu kandidata od 2005. godine, dakle gotovo 20 godina. U želji da napreduje na tom putu, Skoplje je pristalo i na promenu imena države, ali ni to nije pomoglo. Severna Makedonije je bila suočena i sa dve blokade, jednom od Grčke, a aktuelna je i blokada Bugarske.
Evropska unija kao dio rješenja
Bosna i Hercegovina je dobila status kandidata za EU 2022. godine. Situacija u Bosni i Hercegovini je, možda, i najkomplikovanija od svih pretendenata na članstvo u EU. Unutrašnje uređenje ugovoreno Dejtonskim sporazumom dovoljno je komplikovano. O unutrašnjim podelama i uticaju Srbije na njih da i ne govorimo.
Albanija je iste godine, kada je Bosna i Hercegovina dobila status kandidata, otvorila pristupne pregovore. Jedino je Kosovo bez zvanične EU procedure. Priština je podnela aplikaciju za kandidaturu, ali joj to još nije pošlo za rukom. Sve ovo govori da perspektiva baš i nije idealna, ali nada definitivno postoji. I to je dobra vest.
Kada sve ovo imamo u vidu, kao neko međurešenje, moguće je smisliti razne varijante koje će ličiti na neko približavanje EU, ali ne i formalno pravno članstvo u Uniji. To bi moglo, pre svega, da se odnosi na lakše procedure koje se tiču trgovine, putovanja, sporta i kulture. Nešto slično onome što je predviđeno Berlinskom inicijativom ili projektom Otvoreni Balkan, ali pod nadzorom Brisela.
Na osnovu svega izloženog, teško je da će do proširenja EU doći kada je reč o regionu. Lepo je što je predsednica Evropske komisije to navela kao svoj prioritet, ali mnogo toga, međutim, zavisi od zemalja pretendenata za članstvo. Bilo bi lepo da jednog dana celi Zapadni Balkan bude u EU. Trenutno ne postoji bolje i uređenije društvo za život od EU, uz sve svoje mane i slabosti, i zato na njega treba gledati kao na nešto što može da bude dobar deo rešenja za probleme sa kojima smo decenijama suočeni.
Bonus video:
