Jakov Milatović nije izdržao da se ne pridruži seriji predsednika u bivšim jugoslovenskim republikama koji su prekoračili svoja ustavna i zakonska ovlašćenja mešajući se u poslove za koje nisu nadležni ili u političku utakmicu u kojoj bi morali, bar prividno, da budu neutralni, to jest iznad partijskih i personalnih interesa.
Taj balkanski sindrom zahvatio je i države sa mnogo dužom demokratskom i institucionalnom tradicijom. Primera radi, Emanuel Makron je prvi predsednik Pete republike koji se direktno uključio u izbornu kampanju za izbore za Evropski parlament, prošlog juna. Politička posledica tog Makronovog presedana bila je raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora jer je njegova koalicija na evropskim izborima u Francuskoj doživela debakl.
Interesantno je da, za razliku od Francuske, sve bivše republike SFRJ, od Slovenije preko Hrvatske, BiH i Srbije, do Crne Gore i Severne Makedonije imaju parlamentarne sisteme u kojima je figura premijera centralna a predsednička, praktično, ceremonijalna, pa opet, bez razlike, šef države se svuda bira na neposrednim opštim izborima.
Disproporcija između legitimiteta koji svakom izabranom predsedniku daje izborna pobeda, sa limitiranim ovlašćenjima i vlašću, kreira velike probleme u svim sistemima kada dođe do kohabitacije ili urušava vertikalno institucije kada je predsednička figura dominantna u nacionalnom političkom prostoru.
Nije slučajno da je u državama koje su tokom istorije ispaštale zbog diktatura ili prevelikih ambicija narodnih tribuna uveden parlamentarni sistem u kome se šef države bira kvalifikovanom većinom u parlamentu ili od ad hok tela sastavljenog od paralmentaraca i predstavnika lokalnih ili drugih grana vlasti. Takve primere imamo u Nemačkoj, Italiji ili Grčkoj.
Balkanska anomalija se najbolje vidi u Srbiji gde imamo dobro utemeljenu tradiciju predsednika za koje je Ustav mrtvo slovo na papiru, od Slobodana Miloševića, preko Borisa Tadića do Aleksandra Vučića. Hrvatska je pre par meseci postala prva demokratska država u kojoj je predsednik u punom mandatu (Zoran Milanović) učestvovao u parlamentarnoj trci kao kandidat za premijera. U Bosni i Hercegovini Željko Komšić troši četvrti mandat kao hrvatski član Predsedništva BiH, izabran protiv volje građana hrvatske nacionalnosti.
U Crnoj Gori se Milo Đukanović dok je bio na predsedničkoj funkciji ponašao, više-manje, kao njegove kolege u Srbiji kada je na vlasti bio DPS, a kao Milanović kada je došlo do promene vlasti u Podgorici. Slovenija je, kao i u svemu kada je u pitanju bivša Jugoslavija, izuzetak, dok su u Severnoj Makedoniji imali svaki put problema kada su se suočavali sa kohabitacijom, bilo da se radilo o Branku Crvenkovskom i Nikoli Gruevskom ili Đorgeu Ivanovu i Zoranu Zaevu.
Milatović predstavlja slučaj sui generis jer je prvi predsednik koji se, u političkom smislu, okrenuo direktno protiv velike većine onih koji su stali iza njega u drugom izbornom krugu na predsedničkim izborima prošle godine.
Crnogorski predsednik u autorskom tekstu objavljenom u “Vijestima” nije direktno podržao nijednu političku opciju, ali je jasno indikovao za koga, po njegovom mišljenju, ne treba glasati. Na stranu to što već mesecima kruže glasine o osnivanju nove stranke čiji bi Milatović bio lider ili veza između šefa države i Pokreta za Podgoricu, ulazak predsednika u izbornu utakmicu za Podgoricu može, a neki bi rekli mora, da proizvede političke posledice.
U slučaju da stranke koje čine parlamentarnu većinu ostvare loš rezultat na izborima za glavni grad, predsednik Milatović će dobiti još jači legitimitet i vetar u leđa da kreira novu stranku ili da stvori koaliciju na čijem čelu bi stajao. Stabilnost parlamentarne većine koja podržava vladu Milojka Spajića nije moguće zaljuljati spolja već samo iznutra, tim pre što je prilično heterogena. Jedan od političkih postulata je da široke koalicione vlade ne podnose krize, pogotovo produžene, i da po pravilu padaju pre kraja mandata, a ako izdrže do kraja, koalicioni partneri doživljavaju težak poraz na sledećim izborima ako postoji koliko-toliko stabilan politički subjekt. Primeri italijanske vlade Marija Montija ili aktuelne nemačke vlade Olafa Šolca su prilično evidentni.
Na drugoj strani, ako bi stranke koje čine parlamentarnu većinu odnele pobedu u Podgorici, predsednik Milatović bi se našao u velikom problemu. Bez obzira na to što mu je mandat praktično tek počeo, Milatović bi bio delegitimisan jer se, kao Makron na izborima za Evrorpski parlament Francuskoj, previše izložio da bi mogao da likvidira loš izborni rezultat kao lokalnu stvar.
Iz prethodno rečenog može se zaključiti da je Milatović odigrao previše hazarderski ulaskom u podgoričku bitku s obzirom na to da može mnogo više da izgubi nego što bi mogao da dobije. Korist ne opravdava rizik. Drugim rečima, ako vladajuće stranke dožive fijasko to ne znači automatski da će predsednik Milatović imati najveće i neposredne političke benefite, a ako stranke Spajićeve koalicije prođu dobro, ispašće da je Milatović sam sebi smanjio šanse da na sledećim parlamentarnim izborima bude lider opozicionog bloka ili barem jednog njenog dela.
U svakom slučaju, nakon podgoričkih izbora Milatović može da se pravi kao da se ništa nije dogodilo, poput Milanovića posle izbora za hrvatski Sabor ili da kao Makron u Francuskoj “obrne sto”. Naravno, Milatović ne može kao Makron da raspusti Skupštinu, ali može da napravi seriju poteza koji bi promenili geografiju političkih odnosa u Crnoj Gori.
U konstelaciji sa vlašću koja utrčava iz afere u aferu, iz greške u grešku, sa DPS-om koji ne samo da ne želi da se odrekne svoje prošlosti nego i da se koriguje ili reformiše, figura Milatovića kao institucionalne i pouzdane osobe bi rasla iz dana u dan. Kako bi vreme prolazilo on bi postojao sve kredibilnija i utemeljenija nada da bude korektiv i alternativa aktuelnoj vlasti i DPS-u, to jest Crnoj Gori isparcelisanoj po etničkim interesnim linijama ili prethodnoj Crnoj Gori, privatnoj državi jedne familije.
U politici, dobar tajming je sve. Ništa ne vrede čak ni ispravni potezi ako se prave u pogrešno vreme. Milatović je prerano izgubio strpljenje i sebe doveo u poziciju da izgubi trku pre nego što je počela. Iz komotne pozicije predsednika republike mogao je da igra ulogu jedine ozbiljne političke institucije u državi. Mnogo više političke koristi bi mu donelo da je čekao da mu vlast padne u ruke, kao zrela jabuka sa grane, a ne da se penje kako bi je ubrao rizikujući da se oklizne i završi u autu pre vremena postajući fanatik izgubljenog slučaja po Čerčilovoj definiciji: ne može da promeni mišljenje a ne želi da promeni temu.
Predsednik Crne Gore bio je miljenik sticaja okolnosti koju su njegovi oponenti iskoristili da ga okvalifikuju kao “slučajnog predsednika” koji je više srećom nego zaslugama stigao do funkcije šefa države zaboravljajući da u politici nema sreće već samo okolnosti koje političari znaju ili ne znaju da okrenu u svoju korist. Jakov je pre godinu i po dana odigrao savršeno i ostvario je jedan od najznačajnijih političkih rezultata u crnogorskoj istoriji i bila bi šteta za njega, ali i za Crnu Goru, da politički završi kao Momir Bulatović birajući pogrešnu stranu u pravo vreme, ne jednom nego tri puta. Po dobru se ne pamte dobri već sposobni političari, između ostalog i zato što je put u pakao popločan dobrim namerama.
Bonus video:
