Trokrevetna soba u prizemlju Studentskog doma “4. april”, čuvena 18 A, u Beogradu, na Voždovcu, poput nekog vremenskog kaleidoskopa, tek po dolasku u Crnu Goru, zauzela je svoje pripadajuće mesto u mojoj hijerarhiji važnih uspomena. Taj period brucoškog života, osim dalekosežnih refleksija koje su sporadično, gotovo svakodnevno, isplivavale za ove četiri decenije, u podgoričkim danima dobio je neku posebnu patinu, a do tada samo uspomene, kroz konkretne likove i situacije, postajale su deo realnosti crnogorske faze u mom bivstvovanju.
Po dolasku na fakultet, te 1982. godine, prvo moje stanište je bilo na Novom Beogradu, preko puta Fakulteta dramskih umetnosti. Nas dvojica, cimer Branislav Ristić, student filozofije, i ja, delili smo bračni krevet u jednoj od dve sobe u stanu od pedesetak kvadratnih metara u kome je živela četvoročlana porodica. Ovi fini ljudi bili su prinuđeni da našim kirijama dopunjuju svoj kućni budžet okrnjen ekonomskim nedaćama koje su ih snašle. Trudili smo se da previše ne smetamo jedni drugima, ali to je bilo praktično neizvodljivo u tom skučenom prostoru. Raspored tuširanja, neophodna mera uslovljena brojem stanara i relativno malolitražnim bojlerom, uništio je i poslednju iskru Banetovog i mog poletnog entuzijazma podgrejavanog fakultetom i dolaskom u “veliki beli grad”.
Nekako u to vreme, počeo sam da se družim sa kraljevačkom ekipom koja je nekako bila mnogo praktičnija od nas “južnjaka”. Dragan Bisenić i Slobodan Vučićević su već imali zavidan društveni život. Stanovali su u studentskom domu, hranili se u menzi, poznavali mnogo više ljudi od mene koji sam dane uglavnom provodio gluvareći po novobeogradskim blokovima ili u dvorištu FDU iščekujući da prođe neko od poznatih glumaca, zapravo, da budem iskren - glumica.
I tako, u jednoj od pauza podjebavanja na temu “sudarate li se ti i tvoj cimer na bračnom”, Biske i Bole mi ponudiše da budem “ilegalac”, privremeno, naravno, u 18 A. Nisam se puno premišljao. Jedina briga mi je bio Pljevljak, njihov treći cimer. Prvi utisak, opor zvuk gusala u potpunom mraku i čovek koji ležeći nepomično gleda u plafon, nije bio baš ohrabrujući.
“Pravi pauzu, sprema Anatomiju”, objasnio mij je Bole dok smo ulazili u sobu.
Duško Stanić, tako se zvao momak, složio se bez problema i ja sam posle nekih desetak dana postao stanar - “ilegalac” u 18 A.
U međuvremenu sam kupio poljski ležaj i tablu sunđera “petica”, istih dimenzija kao i “poljak”, koji je moj pobratim Coce u porodičnoj tapetarskoj radnji obložio odgovarajućom plavom tkaninom. Umesto posteljine koristio sam vreću za spavanje i eto meni kreveta.
Ostalo je već istorija studentskog življenja ali ovde je, zapravo, reč upravo o onom momku Dušku Staniću, studentu veterine, koji se još jednom ušetao u moj život dok sam ovih dana prolazio kroz Pljevlja.
Te 1986. godine, baš u ovo doba, krajem avgusta, Duško i Zorica su rešili da se venčaju. Svadba je bila planirana u Nangama, rodnom selu Stanića, gore, visoko iznad Pljevalja. To se nije smelo propustiti.
Bole i ja, uvek spremni na akciju, truckali smo se celu noć ka Crnoj Gori. U Pljevlja smo stigli tek pred prvi osvit. Tu nas je sačekao Duško i onda smo, nekom, čini mi se “ladom”, vijugavim makadamom, utonuli u mrak.
U staroj ali dobro očuvanoj porodičnoj kući Stanića, dominirala je ogromna, pa ne znam da li bi se moglo nazvati dnevnom sobom, jer je tu bila i kuhinja i trpezarija, a za neke koji su tražili predah od celodnevnog posla, i spavaća soba. U ogromnom loncu kuva se gulaš, na nekoliko stolova seckaju razne đakonije, ali u tom mnoštvu ljudi sasvim je jasno da počasno mesto pripada starini Mileti Staniću, Đedu.
Đed Mileta se veoma obradovao našem dolasku.
“Ovi su naši”, uzviknuo je dok smo ulazili u sobu.
Ni opaska “to je zbog brada” nije nam baš pomogla u razjašnjenju ove pomalo neobične dobrodošlice dok nam sam đed Mileta nije prepričao svoju životnu storiju.
Mileta Stanić, rođen 1909. godine, služio je vojsku između dva rata i zakleo se na vernost kralju Aleksandru. Tu zakletvu nikad nije pogazio. Po početku Drugog svetskog rata pristupio je Kraljevskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića koju je u pljevaljskom kraju organizovao Jovan Jelovac.
U ranu jesen 1944. godine, kako je đed pričao Dušku, veliki broj četničkih jedinica iz ovog kraja krenuo je ka Dubrovniku da sačeka najavljeni dolazak kralja Petra. Među njima je bio i Mileta, koji je prošao ceo taj bezrazložni put jer kralj nije došao. Dočekao je kraj rata krijući se u teško pristupačnim pećinama.
Mileta Stanić nije verovao novim vlastima i predao se tek 1946. godine. Osuđen je na 10 godina zatvora, odležao pet, sačuvao četvoricu sinova. Radivoje, Duškov otac, ostao je na imanju, Dragomir je u Pljevljima, a Budimir i Neđeljko su se skućili u Beogradu.
Duškov i moj put su se, osim u sobi 18 A studentskog doma “4. april”, ukrstili još jednom, na gotovo neverovatan način.
Duško i Zorica su se, nakon svadbe, vratili u Beograd i, u potrazi za poslom, završili nigde drugde negoli u Vranju. Kad su dolazili, bilo je privremeno, ali ostali su u mom Vranju do danas.
Ja sam se ubrzo preselio u Beograd, pa potom u Podgoricu. Nekako smo zamenili mesta ali, što bi rekli optimisti, ko zna zašto je to dobro.
U svakom slučaju, dok lunjam Pljevljima i pogledom u okolnim brdima tražim Nange, prisećam se kako mi je Duško, na samom početku njegovog života na jugu Srbije, tražio prevod za tamošnji specifičan jezik.
“St’mnilo se, će vrne”, kazao je Dušku u to vreme jedan seljak.
Sada, Duško, pogledavši u nebo, kratko odgovara:
“Će vrne”.
Bonus video:
