Kada je u rano leto 2016. Aleksandar Vučić, tadašnji premijer, obećao redovne susrete s građanima kako bi čuo s kakvim se problemima suočavaju, pa upriličio prvi susret u Beogradu u cik zore, gde ga je sačekalo 5.000 ljudi koji su se tiskali čekajući šansu da reše svoj problem, bilo je jasno kakav potencijal ima ova komunikaciona tehnika pozajmljena od guvernera Južnog Tirola koji je 25 godina primao građane nedeljom. Iako je izvorno njen smisao bio da bude dopuna institucijama koje je trebalo podstaći da brže i bolje rade, u našim uslovima ona je postala znak njihove potpune degradacije i suspenzije. Jer, ovde druge institucije osim Aleksandra Vučića i nema. I to upravo njegovom voljom. U stvari, poenta i jeste bila da se odmah zna ko je zamena za sve institucije. Ali tu se nije iscrpeo potencijal višesatnih susreta s građanima.
Oni su se vrlo brzo ispostavili kao veoma uspešan metod upravljanja krizama. Pa kad se još pokazalo da direktni prenosi i medijska spektakularizacija mogu od tih događaja da naprave par excellence politički rijaliti, bilo je jasno da će ih Vučić upotrebljavati dokle god rade. I da će ih obogaćivati novim sadržajem pogodnim za dodatna spinovanja. U vreme svoje ogromne popularnosti, te 2016, Vladu je preselio na nekoliko dana u Niš. I dok su građani Niša, Pirota, Aleksinca i drugih mesta iznosili svoje egzistencijalne muke, bilo je jasno da su paralelne poruke koje šalje mnogo značajnije. Vučić spava u kasarni na vojničkom krevetu. Vučić jede iz limenih tanjira, Vučić je skroman, Vučić je jedan od nas… Ostali iz Vlade su “pobegli” u hotel. Da susreti s građanima mogu biti ključ kako da se osetljivo političko i državno pitanje pretvori u krajnje prozaično pokazao je na Kosovu, gde je do dugo u noć slušao nevolje građana. A one se uopšte nisu ticale položaja Srba nego su ljudi jednostavno tražili posao, stan, put, lekara, traktor, stoku… I sve im je to bilo obećano i ispunjeno. I otišli su kući srećni, a u stvari prevareni.
Posle ogromnih protesta širom Srbije i u Beogradu zbog rudnika litijuma koji su pokazali veliki politički potencijal, Vučić je kao vešt tehnolog vlasti i strateg sačekao da se eruptivna energija pobune oslobodi, da se napetost malo smiri i krenuo je u preuzimanje inicijative, odnosno, kako to “njegovi” analitičari formulišu, “sad on usmerava događaje”. A tu mu i ovog puta treba razgovor s narodom u Podrinju. Palačinke okretane levom ili desnom rukom svejedno, vožnja jezerom, večera s pecarošima, služenje hrane vojnicima, mali čisti toalet za predsednika i drveni ormar sa spremljenim košuljama, treniranje mladih košarkaša, interaktivne table, obilazak mlekara, destilerija, voćnjaka i seoskih domaćinstava zbog čega se prekida program i podiže medijska tenzija kombinovanjem žive slike i studijskog komentarisanja – sve je to uvertira, mizanscen za ključni događaj – razgovor s narodom u Ljuboviji o rudniku litijuma kome su prisustvovali i ministri i visoki predstavnici kompanije Rio Tinto. Bila je to još jedna repriza reprize. Simulacija s vešto podeljenim ulogama. Uz mali upad disonantnih tonova u čvrsti scenario organizovane spontanosti i mnogo obećanih puteva. A kao tiha muzika u pozadini išle su reči svetog starca Elpidija s Rodosa koje su čitane čak i u dnevniku: “…ako srušite Vučića doći će na vlast miljenik Lucifera koji će vas poniziti, molite se za vašeg predsednika”.
Šta govori ovolika Vučićeva hiperaktivnost? Da se raja još umiriti ne može? Ili može?
Bonus video:
