Posleratne međunarodne ekonomske organizacije su osmišljene i formirane na konferenciji u Breton Vudsu održanoj u julu 1944. godine, pre čitavih osamdeset godina. Cilj je bio izbeći katastrofalne ekonomske efekte protekcionizma, koji je produbio i produžio Veliku depresiju i možda doveo do rata. Pravila su se zasnivala na idejama fiksnog deviznog kursa, umerene carinske zaštite, mogućnosti zaduživanja radi rešavanja privremenih problema platnog bilansa, depolitizacije ekonomskog odlučivanja, kao i prikupljanja sredstava u bogatim zemljama za finansiranje pojedinačnih ekonomskih projekata u siromašnijim zemljama (u obliku Međunarodne banke za obnovu i razvoj). Stotine, ako ne i hiljade knjiga napisane su na tu temu. Od onih koje sam čitao u skorije vreme (često motivisan različitim brigama), dozvolite mi da navedem samo tri: „Upravljanje svetom“ Marka Mazovera, „Nedovoljno“ Semjuela Mojna (moja recenzija ovde) i Zaka Kartera, „Cena mira“ (moja recenzija ovde). Kreatori novog ekonomskog okvira su planirali i da osnuju Međunarodnu trgovinsku organizaciju, što se tada nije ostvarilo, ali je „zamenjeno“ Opštim sporazumom o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade, GATT) koji uspostavlja pravila o carinama, dampingu, subvencijama itd. za regulisanje svetske trgovine.
Sistem se promenio kada su SAD odlučile da napuste paritet dolara i zlata (u vreme Niksona), fleksibilni devizni kurs zamenio je fiksni, a trgovina je značajno liberalizovana, uključujući, u mnogim slučajevima, otvaranje kapitalnog računa (tj. mogućnost transfera kapitala iz jedne zemlje u drugu). Do 1980-ih, pod uticajem revolucija Tačer/Regan u dve zemlje sa najviše uticaja na ekonomsku politiku, pada komunizma i ponovnog uključivanja Kine u globalni ekonomski sistem, došlo je do dalje liberalizacije razmene dok je depolitizacija projektnih zajmova zamenjena kreditima Svetske banke za strukturno prilagođavanje (Structural Adjustment Loans, SAL) kao direktnim gotovinskim zajmovima vladama u zamenu za reforme u skladu sa neoliberalnom politikom.
To je bio signal odstupanja od ranijih pravila depolitizacije. Kada je kreditirala projekte, Svetska banka je zaista, ili se bar tako činilo, pokušavala da zaobiđe političke prilike i insistirala je na jednostavnoj ekonomskoj održivosti. Naravno, može se reći da ekonomska održivost podrazumeva stroga tržišna pravila, ali to nije bio izričit uslov. S padom komunizma, neoliberalna pravila su obuhvatila čitav svet i, u pogledu međunarodnog razvoja, pretočena su u deset principa poznatih pod zajedničkim nazivom „Vašingtonski konsenzus“ (izvorno ih je definisao Džon Vilijamson kao odgovor na dužničku krizu u Latinskoj Americi). Pravila su, između ostalog, obuhvatala niže carine i zabranu diskriminacije među trgovinskim partnerima (Pravilo br. 5), smanjenu državnu potrošnju i eliminaciju subvencija (Pravilo br. 1), depolitizaciju privrede i odsustvo industrijskih politika (Pravilo br. 2), deregulaciju svih privrednih aktivnosti (Pravilo br. 9) i privatizaciju (Pravilo br. 10).
Mada su definisana u odnosu na razvojnu krizu u Latinskoj Americi, ova pravila se u načelu primenjuju na sve zemlje podjednako. Bili su to, po zamisli njihovih začetnika, zdravi ekonomski principi „koje zastupaju svi razumni ekonomisti “ a koji važe za Ujedinjeno Kraljevstvo koliko i za Bangladeš, za Sjedinjene Države kao i za Gabon.
Tako su stvari stajale donedavno. Šta god mislili o njima, pravila su relativno jednostavna, jasna i univerzalna. Podržavale su ih zemlje političkog Zapada koje su imale apsolutnu glasačku većinu u MMF-u i Svetskoj banci, dok su samo SAD mogle da stave veto na odluke koje im se ne dopadaju.
Uz aktuelne geopolitičke tenzije, međunarodna ekonomska politika Zapada nalazi se u procesu dramatičnih promena. Umesto otvorenog svetskog trgovinskog sistema, sadašnji pristup teži stvaranju trgovinskih blokova među političkim saveznicima. To je u suprotnosti i sa prvom i sa drugom formulacijom međunarodnog ekonomskog sistema, kojima se nastojalo odvojiti trgovinu od političkih odnosa, zahvaljujući lekcijama naučenim iz katastrofalnog iskustva politički segregiranih trgovinskih blokova između dva svetska rata.
Aktuelne politike otvoreno prihvataju ili pozivaju na politizaciju ekonomskih odluka dok se ekonomska prinuda tretira kao uobičajen alat. SAD trenutno održavaju 38 režima sankcija koji utiču na oko 50 zemalja, stotine entiteta i verovatno hiljade pojedinaca. Evropska unija ne zaostaje mnogo. Kina koristi sličnu prinudu u odnosu na nekoliko azijsko-pacifičkih zemalja.
Zahtevi, a sve češće i praksa uvođenja mera poput industrijskih politika, „rasparivanja“, tehnološkog suvereniteta, politički motivisanih zabrana trgovine ili ulaganja - segmentiraju međunarodne ekonomske odnose iz čisto geopolitičkih i takozvanih bezbednosnih motiva.
Stvar je u tome da je u praksi neoliberalni međunarodni režim, koji je debitovao 1980-ih, mrtav. Ključne zemlje koje su definisale njegova pravila prestale su da ih se pridržavaju. Tako se suočavamo sa čudnom situacijom u kojoj glavne arhitekte i osnivači neoliberalnog međunarodnog poretka više u njega ne veruju i ne primenjuju sistem koji ostatak sveta nekako i dalje treba da poštuje. To je neodrživa situacija. Nemoguće je da misija Svetske banke ozbiljno prigovara nekoj afričkoj, latinoameričkoj ili azijskoj zemlji zbog vladinih subvencija, trgovinske diskriminacije, zaplene imovine političkih protivnika, blokovske trgovine ili industrijskih politika, dok države koje su formirale međunarodni ekonomski sistem upravo sprovode iste takve politike. Kontradikcija se može zataškavati neko vreme, ali se ne može večno ignorisati. Ako se međunarodna neoliberalna pravila više ne smatraju odgovarajućim okvirom za Sjedinjene Države i Evropu, treba li ih smatrati dobrim pravilima za ostatak sveta?
Na ovo pitanje prosto nema aktuelnog odgovora. Treba smisliti i uvesti nova pravila ili će čitav sistem postati nekoherentan i protivrečan do te mere da na kraju uopšte neće biti nikakvog „sistema“. Svet će se vratiti individualnoj optimizaciji zemalja po pravilima džungle.
Oni koji odlučuju u SAD i Evropi retko uzimaju u obzir međunarodne ideološke aspekte svojih odluka, jer razmišljanje o ostatku sveta i razvoju nije od naročitog značaja za političare koji se bave Kinom, Rusijom, nacionalnom bezbednošću i sličnim temama. Ideološki problem razvoja, međutim, neće nestati. Kreatori okvira su 1944. shvatili zašto je važno stvoriti sistem koji odgovara potrebama vremena i vodi računa o internacionalističkim, čak kosmopolitskim težnjama. Ako se svet sada kreće ka politikama nacionalne samodovoljnosti i nacionalnog interesa iznad svega, onda međunarodni sistem pravila ne samo da nema smisla, već ne može ni da postoji. Ili će postati krajnje nevažan, kao što je to bio slučaj sa Ligom naroda.
(Global inequality and more; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
