Geopolitika dobija religijsko značenje ili se koristi kao aksiomi u nauci… postaje neupitnost. A u ime geopolitike masovno se ubijaju ljudi, juče u Vijetnamu, Avganistanu, Arapskim zemljama, Balkan – da ne pominjemo Afriku; danas u Izraelu, odnosno Palestini, Ukrajini, pa i Rusiji, Libanu, Iranu – da ne pominjemo Afriku; sutra ko zna, možda u Siriji, Iraku, možda na Tajvanu, možda u nekim zakavkaskim državama, a možda i u nekoj evropskoj državi… jer blizu je i Izrael i Ukrajina, a EU nije zgranuti posmatrač zbivanja već aktivni više nego navijač… i to uglavnom na sopstvenu štetu – a da ne pominjemo Afriku.
Veštačka inteligencija mi je odgovorila da „Velike sile, poput Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i drugih međunarodnih aktera često koriste sukobe kako bi ostvarile geopolitičke ciljeve“. Na primer, prema AI, ruska invazija na Ukrajinu je, između ostalog, pokušaj da se spreči širenje NATO-a. U odgovoru se pominju i „druge velike sile“ – generalno. Čak i za rat u ex-Jugoslaviji, AI pominje geopolitički cilj Rusije i drugih velikih sila. A samo geopolitiku najkraće definiše sledeće: „Geopolitika se odnosi na uticaj geografskih faktora na međunarodne odnose i politiku. U kontekstu ratova, ona ima ogroman značaj jer velike sile koriste sukobe kako bi proširile ili očuvale svoju sferu uticaja.“
Ušli smo, kao svet, u 21. vek puni nade da su sukobi i ratovi prošlost, da će tehnologija služiti čovečanstvu, da će Evropa jačati i širiti se i da će rasti broj država s blagostanjem i mirom. Dobili smo ratna žarišta takvog intenziteta da nije više nerealan ni svetski ni atomski rat. Dobili smo neslućene razmere nejednakosti među pojedincima i državama, dobili smo prerastanje država u ekspoziture najmoćnijih korporacija, dobili smo da se najčešće politički izbori u svetu svode na izbor manjeg zla, dobili smo da politika preraste od dugoročnih vizija u kratkoročne dobiti malog broja ljudi, a da mediji postanu puki navijači tih i takvih elita. Izborni sistemi su postali birokratizovani i bazirani na kontroli političke birokratije, ali i minimiziranju šteta i za nevidljive finansijske elite sveta.
Paralelno s porastom gramzivosti i sebičluka, nestaju solidarnost i saosećajnost. Ono što dodatno užasava kada se ovako poslože činjenice je da se u borbi za sve vrste resursa ne obraća pažnja na zločine, uništavanja i patnju koju ta borba ostavlja iza sebe niti na kratkoročnost rezultata tih pobeda. Bar je Amerika u kratkom roku prošla put od osvajanja teritorija, robovlasništva i divljeg zapada do države blagostanja. Ostalima je taj put trajao duže, ako su ga ikada dovršili… ali svi zajedno su morali da vide šansu da mir pobedi pohlepu – a nisu.
Bespoštedna borba za resurse, pre svega minerale, će se nastaviti. Pojavio se odskora još jedan nedostajući resurs. Ljudi! U Evropi je prosečna starost prvorotki od 26 do skoro 32 godine. I u celom svetu je ogroman pad fertiliteta. Kina će izgubiti pola milijarde stanovnika do kraja veka zbog politike jednog deteta kojom su obuzdavali rast stanovništva. Bogati sad boljim standardom kupuju ljude, ali kupovali su i naftu i ostale minerale jedno (kratko) vreme – nadajmo se da se neće u nekoj korporaciji iznad politike setiti robovlasništva kao profitabilnog modela. I malo intenzivirati ratove radi toga. Dok čekamo te rezultate, mi ćemo svake vesti počinjati i završavati litijumom.
Bonus video:
