U jednom starom vicu, sretnu se dve gatare i posle nekoliko minuta značajne tišine, jedna kaže drugoj: „Vidim ti da ćeš biti dobro. Ali šta će biti sa mnom?“
Setio sam se tog vica kada me je, na nedavnom predavanju u Beču, neko iz publike pitao kako u ovom trenutku liberalno nastrojeni Evropljanin može da bude optimista u pogledu budućnosti Evrope.
Pitanje ima smisla. Pritisnuti posrnulom ekonomijom i paralisani strahom od migracija, uz Trampovu pobedu i ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku, Evropljani pomalo liče na junaka iz filma Hala Ešbija „Dobro došli, mister Čens“.
U ulozi koju je sjajno odigrao Piter Selers, Čens svoj život provodi zaštićen od spoljašnjeg sveta: brine o bašti bogataške vile i gleda televiziju.
Kada se konačno našao na ulici, prvi susret sa stvarnim svetom upriličio mu je siledžija koji ga napada nožem. Jedino što naš junak zna da uradi u takvoj situaciji jeste da izvadi daljinski upravljač iz džepa i pokuša da promeni kanal. Čens će preživeti. Budućnost EU, međutim, nije tako izvesna.
Poslednjih godina Evropa je bila zauzeta pokušajima da odbrani status quo koji se zapravo davno okončao, govoreći jezikom koji više nije razumljiv. Trošila je energiju i novac u nastojanju da obnovi svet koji se više nikad neće vratiti.
Sada su evropske demokratije na ivici nervnog sloma. Preti im istovremeno gnev birača i panika elita. Birači sanjaju o kažnjavanju elite, dok establišment priželjkuje da primiri biračko telo.
Nedavna odluka rumunskog Ustavnog suda da poništi rezultate prvog kruga predsedničkih izbora zbog navodnog stranog mešanja – mada verovatno i zato što se rezultati nisu svideli vladajućim strankama – sugeriše da bi panika elita mogla postati opasnija od gneva birača. U međuvremenu, vlade suočene sa spoljnim pretnjama pokušavaju da mobilišu nacionalno jedinstvo, ali im to ne polazi za rukom.
Jedini način da liberalno nastrojeni Evropljani prevaziđu svoj pesimizam jeste da pokušaju da shvate kako i zašto ih je izneverio preterani optimizam na kraju hladnog rata. Dok ne shvate koliko je taj trijumfalizam „kraja istorije“ bio pogrešan, proganjaće ih bauk rasula.
Iz trezvene retrospektive, 1989. više ne izgleda kao presudna bitka liberalizma. Bila je to zapravo i godina velikih obećanja za radikalni islam. Te godine je islamistička pobuna (u Avganistanu) po prvi put porazila jednu supersilu (SSSR). Pokazalo se da je povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana transformativno – ne samo za islamiste, već i za obične Ruse.
Kada je 2019. nezavisni Levada centar pitao Ruse šta za njih predstavlja 1989. godina, većina je ukazala na poniženje sovjetskog povlačenja, a ne na, recimo, prve slobodne izbore u Poljskoj posle više od 40 godina ili pad Berlinskog zida. Sećanje Rusa na 1989. nije oblikovao kraj komunizma, već to što je Moskva izgubila glamur supersile.
Sa današnje tačke gledišta, odolevanje komunističkog režima u Kini značajniji je istorijski marker od neuspeha komunizma u Evropi. Štaviše, uspon takozvanih srednjih sila poput Indije, Turske i Brazila je važnija snaga za oblikovanje novog geopolitičkog pejzaža od rivalstva između SAD i Kine.
Isto tako će tehnologija i demografija – naš odnos sa veštačkom inteligencijom i strah od smanjenja i starenja stanovništva – od sada biti odlučujući faktori u oblikovanju nacionalne politike, umesto ideološke borbe između demokratije i autokratije.
Možda će se ispostaviti da je najvažnija stvar koja se dogodila 1989. godine bio odlazak 17-godišnjeg Ilona Maska iz rodne Južne Afrike. Njegovo iskustvo mladog belog čoveka u poslednjim godinama aparthejda jasno je uticalo na njegov trenutni politički stav. Maskovo evociranje nasilja svakodnevnog života u Južnoj Africi 1980-ih ima odjeka u Trampovoj distopijskoj viziji savremene Amerike. Šta nam više preostaje osim da odemo na Mars?
Ples uz melodiju koja se neprestano menja može biti iscrpljujuća za liberalno nastrojene Evropljane, ali bi mogla biti i oslobađajuća. Kada se jednog dana ljudi budu sećali 2024. godine, sasvim je moguće da ni Trampova pobeda ni uspon autoritarizma širom sveta neće izgledati tako presudno kao što nam danas deluju. Lekcija koju Evropljani treba da nauče govori da istorija nije ni sa kim u braku – samostalna je i često menja ljubavnike. Dakle, nema potrebe za panikom.
(Financial Times; Peščanik.net, prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
