Ima mnogo želja, ali za Novu mora da bude skroz nova. Nema recikliranja želja. Ove godine, dobro bi bilo da se svi otkače. Jeste to žargon, ali je višeznačno. Prije svega, da se otkače ljudi od sebe samih, da izađu makar jednu noć iz svoje kože, oklopa, forme i kalupa, da sebi priušte odušak, ventil da otvore. Da se otkače, ali ne na tuđu štetu.
Pritisak je veliki, Nova nekima dođe stvarno kao izlaz, makar da sebi obećaju velike promjene koje će sprovesti u narednih 12 mjeseci.
Imao sam u rukama važno istraživanje: u Evropi (mislim naravno na države EU) teretane žive od Nove godine. Zvuči čudno ali je tačno. Novogodišnje odluke su velike, ljudi obično hoće da promijene sebe, počevši od fizičkog izgleda i zdravlja, pa kad se prejedu mesa i salata, kolača i prepiju alkohola i gaziranih pića početkom januara, sjete se sredinom prvog mjeseca da nešto urade. Najviše godišnjih članarina za teretane uplati se u januaru. Ali više od 60 posto ljudi odustane već u martu. Ne idu dalje. Bačene pare, a nekome svane.
I to je Nova godina, veliki zalet, početak promjena, entuzijazam bez pokrića, trošak bez kraja. I to nekome treba, i to je lijepo i to se valja. Nekome treba malo da srlja, da prećera, da se otkači. Zašto? Između ostalog, da bi se vratili sebi, da bi se vidjeli iz drugog ugla, da se promijeni perspektiva, makar na jednu noć.
Već sam na ovim stranicama pominjao Italijana koji je napravio sebi ostrvo, na njemu formirao posebnu zajednicu van teritorijalnih voda i počeo od nule i državu, život, sistem, sve. Iz principa, iz ludila i reakcije. Krenulo iz zezanja, završilo ozbiljno. Snimali su o njemu dokumentarce, igrane filmove, knjige se pisale, i dalje isnpiriše ljude taj čovjek koji je otkačio. Đorđo Rosa, treba da mu se slavi ime, inžinjer je koji je kreirao to ostrvo, na italijanskom je nosilo naziv Repubblica dell’Isola delle Rose. Zanimljivo je da je zvanični jezik na tom ostrvu bio esperanto. Divna ideja! Utopistička i tako svojstvena tom otkačenom ostrvu.
Nama se desilo da otkači nilski konj, pa da ga tražimo. Nikica sa Plavnice, ko se sjeća tog fenomena? Nilski konj Nikica, to je bilo dobro ime, kontra težini, deminutiv ogromne životinje. Imali smo i odbjeglog lava u sred Budve, metropole turizma. Imali smo i jednog nepomenika odmetnika, koji je o jadu zabavio ljude više nego sve odbjegle životinje.
Kažu da ovih dana plutaju vikendice Skadarskim jezerom. Nadrealan prizor, kažu. Uhvatili su ih, iako su se odmetnule, odnosno, i vikendice su se otkačile. Kako su ih vezali, to samo oni znaju. Kako su ih gradili, to svi znamo. Naopako.
Kusturičin film Underground završava se tako što se odlomi parče zemlje, ljudi slave, vesele se, igraju, pjevaju i jedu na tom parčetu zemlje što pluta besciljno. Strašna scena, parče koje postaje ostrvo, nosi ga voda, a ljudi ne reaguju, i dalje žive život u trenutku. Kao da je sve u redu. Nismo daleko od toga, otkačili smo se prije vremena. Otkačili smo se od Evrope iako idemo ka EU. Otkačili smo se od Jugoslavije iako smo jugonostalgični, otkačili smo se od Balkana iako smo u duši Balkanci. Pitanje je gdje će voda da nas odnese, hoćemo li u toku ove godine znati koji nam je cilj, gdje smo se to zaputili ili ćemo da vidimo na koji rt ćemo da se nasučemo.
Za sad se otkačio Šavnik, otkačila se i Budva potpuno. Otkačena je i Podgorica nedavno, toliko da se ne zna još uvijek kurs kojim će ploviti, ili će samo nastaviti besciljno da pluta pa što bude. Kad je već ovo Nova godina u kojoj će svi izgleda da se potpuno otkače, što metaforički što stvarno, bilo bi dobro da poželimo da u ovoj Novoj godini ne budemo nasukani i nasankani, već da nađemo sebi konačno neku mirnu luku. Jer dosta je bilo talasa, turbulencija, virova i previranja. Stvarno, bilo bi dobro da u 2025. uplovimo u neke mirnije vode.
Ovoga puta da ne čestitamo sa “Sve najbolje” čak ni “Sve najjače”’ nego moramo reći već jednom “Sve najmirnije u 2025!”.
Bonus video:
