Izvori “Vijesti” u državama članicama EU koji prate dosije Crne Gore su nam potvrdili da je prilično rašireno stajalište da samo Crna Gora može da uđe u EU bez prethodne reforme glasanja u samoj Uniji. Sve ostale države, od Srbije, Albanije i Severne Makedonije do Ukrajine i Moldavije, moraće da čekaju neophodne promene u sistemu odlučivanja unutar Unije da bi postale njene članice, čak iako ispune sve neophodne uslove.
U EU se kreirala svest da je potrebno kompletirati proces proširenja, ali tu još uvek postoje velike razlike kada se govori o brzini proširenje i modalitetima. Na jednoj strani imamo članice koje insistiraju na geopolitičkom i relativno brzom proširenju sa doglednim rokovima, a na drugoj su države koje ne odustaju od “merit-based” procesa i neophodnosti da se pre sledećeg proširenja EU implementiraju neophodne reforme.
Crna Gora se tretira kao “sui generis” slučaj iz nekoliko razloga. Prvi je taj što je konsenzus između velikih i suprotstavljenih igrača unutar EU moguć samo oko članstva Crne Gore, odnosno potrebe da se, s jedne strane, pokaže rešenost EU da nastavi proces proširenja i istovremeno potvrdi neophodnost reformi unutar same Unije da bi proces mogao da bude nastavljen.
Dve rivalske strane se načelno slažu oko Crne Gore jer je ona već članica NATO-a, odmakla je značajno u procesu pregovaranja u poređenju sa drugim kandidatima za članstvo u EU, nema ozbiljne probleme sa komšijskim državama - bilateralni sporovi sa Hrvatskom su daleko benigniji od onih koje imaju Ukrajina, Moldavija ili zapadnobalkanske države - a reč je i o maloj zemlji bez problematične dijaspore koja negativno utiče na raspoloženje javnog mnjenja u pojedinim državama članicama.
Prijem Podgorice u EU se posmatra sve više kao geopolitički i pragmatični potez, kao što je to bio slučaj sa Atinom pre više od 40 godina ili sa Bukureštom i Sofijom pre dve decenije (podsetimo 2003. godine je odlučeno da će Rumunija i Bugarska ući u EU 2007. ili 2008. godine) i pored toga što nisu zadovoljavale uslove kada je u pitanju solidnost pravne države a ni ekonomske parametre.
Evropska unija je orijentisana da pruži neophodnu kredibilnost procesu proširenja kroz njegov kontinuitet. Od prvog proširenja Unije sedamdesetih godina prošlog veka u svakoj narednoj deceniji su se pomerale granice EU.
Prvo proširenje 1973. godine se odnosilo na Veliku Britaniju, Irsku i Dansku, zatim osamdesetih godina na Grčku, Španiju i Portugal, u devedesetim su ušli Austrija, Švedska i Finska, u prvoj deceniji novog milenijuma smo imali “Big Bang” sa ulaskom istočnoevropskih država plus Kipar i Malta, Hrvatska je ušla u prethodnoj deceniji i u ovoj bi Crna Gora trebalo da bude testimonijal ozbiljnosti i rešenosti EU da nastavi proces.
Međutim, sve prethodno rečeno ne znači da je ulazak Crne Gore u EU siguran do kraja ove decenije. Podgorica ne sme da izgubi ni jedan jedini dan u procesu proširenja jer bi tzv. momentum mogao da bude izgubljen kako zbog promene na vlasti u ključnim državama tako i zbog snage članica EU koje zagovaraju ideju da nema proširenja bez reforme sistema glasanja.
U prevodu, Crna Gora ne samo da mora da zadrži prednost u odnosu na druge kandidate u pregovračkom procesu, već mora i da je poveća. Ako, hipotetički rečeno, Crna Gora zbog unutrašnjih političkih turbulencija, blokada ili prevremenih izbora, izgubi dragoceno vreme, postoji mogućnost da je Albanija, Severna Makedonija (ako se Bugarska urazumi i spusti blokadu) i Srbija (pod uslovom da u Beogradu dođe do velikog zaokreta), stignu. U tom slučaju bi svi zajedno morali da čekaju reformisanje same EU, a to bi moglo da potraje.
Drugi razlog zašto Crna Gora mora da završi pregovore do kraja 2026. jesu predsednički izbori u Francuskoj 2027. godine. Naslednik ili naslednica Emanuela Makrona u Jelisejskoj palati može direktno, preko referenduma o ulasku Crne Gore u EU da dovede u pitanje pristupanje Podgorice, ili indirektno tako što će staviti veto na reformu sistema odlučivanja ili će je opstruisati i odlagati na druge načine što će za posledicu imati i odgađenje ulaska novih članica. Takođe, za Podgoricu bi bilo veoma važno da CDU Fridriha Merca napravi koaliciju sa socijaldemokratima ili zelenima. Demohrišćani sa liberalima na vlasti u Berlinu predstavljaju ozbiljnu pretnju za proces proširenja.
Dakle, pred Crnom Gorom su dva izbora: ili će vlada Milojka Spajića završiti pregovore za članstvo u EU do kraja 2026. godine ili će proces evropskih integracija Crne Gore ponovo ostati bez konkretnog datuma odnosno početi da liči na “zidanje Skadra”.
Vanredni parlamentarni izbori su legitiman politički zahtev, ali u ovom istorijskom periodu, bez obzira na rezultat izjašnjavanja građana, predstavljali bi krajnje autopovređujući potez prema budućnosti Crne Gore i njenim ambicijama da što pre postane članica EU.
SA HRVATSKOM SAMO EVROPSKI
Zaključci decembarskog Evropskog saveta su nedvosmisleno pokazali da je Crna Gora na dobrom putu da ostvari svoje prioritetne ciljeve uprkos blokiranju privremenog zatvaranja poglavlja 31 od strane Hrvatske i rezervisanosti prema učešću NSD i DNP u vladi.
Rečnik koji su šefovi vlada i država EU upotrebili po pitanju dobrih komšijskih odnosa i regionalne saradnje klasičan je primer dobronamernog poziva državi kandidatu da obrati pažnju na jedan od esencijalnih elemenata u procesu proširenja i u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Činjenica da je upotrebljen generički rečnik, bez eksplicitnog pominjanja Hrvatske i razloga zbog kojih je Zagreb odlučio da blokira poglavlje 31, ukazuje da postoji i dobra volja i prostor da se bilateralni problemi reše.
Za Podgoricu je vrlo važno da ne napravi nijednu grešku ili potez koji bi mogli da budu interpretirani kao kršenje pravila, parametara i smernica u procesu proširenja, odnosno svi potezi prema Zagrebu moraju da budu u skladu sa evropskim normama, standardima i dobrim običajima. Na taj način će se značajno smanjiti mogućnost da Hrvatska koristi evropske integracije za realizaciju svoje agende.
Problem Crne Gore je što Zagreb svoju politiku prema Podgorici kalibrira kroz odnose sa Beogradom. Hrvatska ne želi da Crnu Goru u EU uvede koalicija sa predstavnicima tzv. prosrpskih partija. Bez obzira na to koja je politička snaga na vlasti u Zagrebu, ona će težiti da što više udalji Crnu Goru od Srbije, nevezano ko se nalazi na vlasti u Beogradu i kakvu politiku sprovodi. U tom smislu Zagreb pokušava da iskoristi proces evropskih integracija da bi pomogao strankama u Crnoj Gori koje dele njegove stavove prema Srbiji i crnogorskim Srbima da se vrate na vlast.
U Podgorici ne bi smeli da potcene tu činjenicu i moraće da se ponašaju pragmatično i mudro, imajući pred sobom uvek jasnu sliku cilja, barem dok ne uđu u EU.
CRNA GORA NIJE GRUZIJA…
Crna Gora nije Gruzija jer ima heterogenu koalicionu vladu, za razliku od kavkaske republike u kojoj imamo dominantnu stranku na vlasti “Gruzijski san”. Takođe Crna Gora nije nikada toliko napredovala na putu ka članstvu u EU i nije imala tako dobar godišnji izveštaj Evropske komisije i zaključke Evropskog saveta kao ove godine dok je Tbilisi sam sebe blokirao na putu za EU.
Sumnje u iskreno proevropsko opredeljenje stranaka bivšeg Demokratskog fronta jesu opravdane, ali su prenaglašene imajući u vidu realnu snagu partija Andrije Mandića i Milana Kneževića. Domet tzv. prosrpskih stranaka, što su pokazali svi poslednji izbori, je oko 15 odsto, to je njihova fiziološka granica i oni ne mogu da je mnogo pomere.
Predstavljanje Mandića kao lidera vladajuće koalicije može da funkcioniše u domaćim političkim obračunima i u regionalnim okvirima, ali je evropskim partnerima teško objasniti kako dve stranke sa jednocifrenom podrškom birača i sa 13 poslanika u parlamentu mogu da vedre i oblače. Uz to, premijer Spajić i pored pojedinih pogrešnih poteza, postaje sve vispreniji i još uvek može da računa na podršku dobrog dela zapadnih partnera.
Naravno, Mandić i rusofilstvo njegove partije biće i dalje “Ahilova peta” vladajuće koalicije koju će svi njeni protivnici gađati, kako u Crnoj Gori tako i u EU.
…ALI DPS JESTE CRNOGORSKA VERZIJA GRUZIJSKOG SNA
DPS neodoljivo podseća na “Gruzijski san”. Razlika je u tome što je partija Bidžine Ivanišvilija, čiji su lideri imali puna usta EU do pre par meseci, zaustavila proces evropskih integracija da bi spasila i učvrstila svoju dvanestogodišnju vlast u Tbilisiju, postavši noćna mora. DPS nije stigao da postane košmar Crne Gore.
Oni sa malo slabijim sećanjem bi trebalo da se prisete kako su vodeći ljudi DPS-a odgovarali na primedbe iz EU o stanju u pravosuđu, policiji, vezama kriminala sa političkim vrhom, korupciji i zloupotrebi položaja.
Sa materijalom koji su Europol i američke nadležne agencije sakupile o spregama vodećih ljudi bivše vladajuće partije i kriminalnih krugova upoznati su svi koji se bave zapadnim Balkanom u Vašingtonu i ključnim državama članicama EU.
Ironija sudbine je da će DPS moći da se vrati na vlast tek kada Crna Gora bude ušla u EU, kao što su NSD i DNP mogli da stignu do izvršne vlasti posle ulaska Crne Gore u NATO. Takođe, kao što su Mandić i Knežević morali da se odreknu priče o poništavanju priznavanja nezavisnosti Kosova, izlaska Crne Gore iz NATO-a i direktnih veza sa Rusijom (slovački i mađarski premijeri, Fico i Orban, bili su u Moskvi na kanabeu kod Putina, Vulin, Dodik i Dačić takođe, ali ni Mandiću ni Kneževiću nije palo na pamet da odu kod Putina ili Vjačeslava Volodina, predsednika Dume), tako će i novo vođstvo DPS-a morati da se odrekne svojih prethodnika koji su od Crne Gore napravili “zarobljenu državu”, ako želi da se vrati na vlast.
Sudeći po nastupu Danijela Živkovića u “hard talk” intervjuu sa Petrom Komnenićem, u DPS-u u skorije vreme neće biti suočavanja sa partijskom prošlošću. Naprotiv, Živković je potvrdio da su u DPS-u primenili sicilijansko lukavstvo koje je opisao Đuzepe Tomazi di Lampeduza u svom remek-delu “Leopard” (Il Gattopardo).
“Ako želimo da sve ostane kako jeste, potrebno je sve promeniti”, kaže Tankredi, rođak glavnog junaka kneza Saline. U DPS-u su sve promenili kako bi sve ostalo isto. Živkovićev nastup kod Komnenića je to samo potvrdio.
Bonus video:
