Jedan čovjek imao je dvije ćerke. Jedna se udala za baštovana, druga za grnčara. Nakon nekog vremena, otac je poželio da ih obiđe i vidi kako žive.
Prvo je posjetio ćerku udatu za baštovana. Sjeo je s njom, popili su čaj, i upitao ju je kako joj je u novom domu. Ona mu je s osmijehom rekla:
„Dobro je, oče, ali imamo jednu želju - da padne jaka kiša. Moj muž vrijedno radi u bašti, ali bez dovoljno vode biljke teško napreduju. Ako kiša padne, sve će procvjetati, zemlja će se napiti, a mi ćemo imati dobar rod i bolji život.“
Otac je klimnuo glavom, razumio je njenu brigu. Sjutradan je otišao kod druge ćerke, one udate za grnčara. Pitao ju je isto pitanje - kako živi, je li zadovoljna. Ona je uzdahnula i rekla:
„Sve je u redu, oče, ali imamo jednu želju - da vrijeme ostane suvo. Moj muž pravi grnčariju, ali ako padne kiša, naši proizvodi se neće moći osušiti kako treba. Ako bude suvo i sunčano, sve će se brzo osušiti, moći ćemo više da prodamo i lakše da živimo“.
Otac je tada samo odmahnuo glavom i duboko uzdahnuo. Shvatio je nešto važno - kako god da bude, neko će biti nesrećan. Nemoguće je da pada kiša i da istovremeno bude suvo. Nemoguće je ugoditi svima, jer ono što je blagodat za jedne, može biti nesreća za druge.
I baš tako je i u Crnoj Gori. Jedni prizivaju kišu - žele da sve prekrije, da se prošlost izbriše i stvori novi svijet po njihovoj slici. Drugi vape za sušom - da stegne, da učvrsti, da presuši ono što im ne odgovara. Kiša je desnica, suša je ljevica. A između njih - mi, obični ljudi. Ljudi koji žele da žive u miru, da rade i da ne zavise od političkih partija. Jer partije ne smiju biti naši gospodari, već naše sluge. Vlast treba da služi građanima, a ne obrnuto.
A kako da preživimo kad se vlast uporno vrti između kiše i suše? Kad se narod guši od previše vode ili puca od žeđi? Kad nas čas zapljusne talas besmislenih podjela, čas ostavi u suvoj pustoši, bez nade i bez sigurnosti? Kad god nam nešto obećaju, mi se ponadamo, ali brzo shvatimo da su to samo prazne riječi, igra u kojoj mi uvijek gubimo. I tako decenijama unazad - sve isto, samo pod drugim imenima.
Ali, možda i kiša i suša nekada dobro dođu. Možda su one tu da nas otrijezne, da nas natjeraju da razmislimo kakvi ne treba da budemo. Kad su dani kišoviti, čovjek sjedi, razmišlja, popravlja ono što se popraviti može. Kad udari suša, shvati koliko mu je svaka kap vode bila važna i nauči da cijeni ono što ima. Možda su sve te političke oluje i pustinje kroz koje smo prošli bile potrebne da shvatimo da rješenje nije ni u kiši ni u suši, nego u nama samima.
Zato nam treba balans. Trebaju nam ljudi koji razumiju da ni jedno ni drugo ne donosi boljitak. Trebaju nam oni koji ne igraju na krajnosti, nego na razumu. Građanski centar nije ni kiša ni suša - on je svjetlost. Sunce koje grije sve, ali ne prži. Daje život, ali ne guši. Omogućava da rastemo, da napredujemo, da sami odlučujemo o svojoj sudbini.
Ne može Crna Gora opstati u stalnim potopima i sušama. Uništiće nas. Treba nam mjera. Treba nam politika koja nije vođena inatom, nego razumom. Da ne budemo baštovani koji strepe od suše, ni grnčari koji se plaše kiše - nego ljudi koji sami kroje svoju budućnost. Balans nije u drugima. Balans je u nama samima.
Čija li će biti Crna Gora?
Autor je ekonomista
Bonus video:
