Ima naravno i važnijih tema, ali rasprava o tome hoće li se Evropska unija održati još uvek zaokuplja mnoge. Mene je zanimalo da vidim ima li zajedničkih karakteristika među političkim zajednicama koje nisu uspele da se održe.
Pođimo od Austrougarske. Od njenog osnivanja 1867. reč je o ugovornoj zajednici zasnovanoj na sporazumu, koja je imala vojsku i centralnu banku; bila je to carinska unija, a centralna vlast se finansirala iz doprinosa dva sastavna dela čija se razmera usaglašavala svakih deset godina.
Uzmimo potom Jugoslaviju, koja je imala Ustav, ali koji je omogućavao secesiju federalnih jedinica. Zapravo, ako se pogleda istorijat njene ustavnosti, moglo bi se reći da trajni ustavni sporazum nikada nije ni postojao, tako da je svaki ustav bio samo nova verzija provizorijuma. Pored vojske i centralne banke, bilo je malo zajedničkih nadležnosti, a federalna vlast finansirala se doprinosima koji su bili usklađeni s privrednom snagom republika.
Veoma je različit bio sistem Sovjetskog Saveza, naravno, ali to je takođe bila sporazumna zajednica jer je postojalo pravo na otcepljenje. Koje je i iskorišćeno pri raspadu. Za razliku od Austrougarske i Jugoslavije, fiskalni sistem je bio centralizovan i zemlja je imala vojsku i centralnu banku. Pred sam raspad, napravljen je pokušaj fiskalne decentralizacije. Ali ključni sporovi nisu bili toliko oko toga ko koliko uplaćuje u zajedničku kasu, već koliko se i gde iz nje ulaže. Što je, naravno, proisticalo iz prirode državno-svojinskog sistema privređivanja.
Konačno, Evropska unija je zasnovana na ugovoru, jer je pokušaj usvajanja njenog ustava propao. Ima centralnu banku, mada sve zemlje članice nisu još uvek u monetarnoj uniji, iako imaju obavezu da joj se u nekom času pridruže. Unija se finansira doprinosima, uglavnom u skladu s privrednom snagom članica. Sam budžet je mali, oko jedan odsto dohotka EU i ne sadrži troškove odbrane, jer EU nema vojsku.
Zanimljivo je da se Austrougarska nije raspala zato što je bila novčana unija i imala centralnu banku. Zapravo, sva je prilika da je opstala sve do ratnog poraza u velikoj meri jer je imala zdravu monetarnu politiku. Čak i u vreme finansijskih kriza makroekonomska stabilnost je održavana zahvaljujući politici zdravog novca (vezanog za zlato, što je bilo uobičajeno u to vreme). Zaista, ona nije imala naročitog uspeha u zajedničkim ulaganjima, posebno onima koja nisu bila vezana za potrebe vojske, u ne maloj meri zato što nije mogla da oporezuje niti da se zadužuje. Ovo je slično Jugoslaviji, koja je takođe u najvećoj meri izgubila pravo na raspisivanje poreza. A federalne vlasti se takođe nisu zaduživale, dok je do preuzimanja zajedničke odgovornosti za strane dugove došlo tek pred sam kraj, i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda.
Sovjetski Savez je bio u drugačijem položaju jer je gomilao unutrašnje dugove uglavnom na papiru, dok je strane dugove, koji nisu bili mali, na kraju sve preuzela Rusija. Unutrašnji su eliminisani inflacijom, uostalom kao i u Jugoslaviji, gde to nije bilo moguće u potpunosti usled postojanja štednje u stranom novcu. Tako da je to rešeno bankrotstvom jedne ili druge vrste. Naravno, i naslednice Austrougarske su izbrisale unutrašnje obaveze hiperinflacijama.
Evropska unija je bila pred sličnom alternativom, koju je izbegla. Ali taj problem ostaje u meri u kojoj ne postoji mogućnost da se oporezivanjem finansiraju izdaci, posebno u vreme recesija i kriza. A i da se poreski sistem koristi kako bi se obezbedila solventnost država članica, a i valjano rasporedila odgovornost za fiskalnu politiku na svim nivoima.
Evropska unija takođe nema značajniji uticaj na socijalnu bezbednost svojih građana. Ovo je, takođe, bilo karakteristično i za Austrougarsku i Jugoslaviju. Uz to, EU nema ni druge instrumente bezbednosti jer ne raspolaže ni vojskom ni policijom. Tako da nema ni izvršnu vlast, što je u ne maloj meri bio slučaj i sa Jugoslavijom i Austrougarskom. Ove druge dve su imale spoljnu politiku upravo zato što su u velikoj meri bile vojne države. Uostalom, kao i Sovjetski Savez. Ali vojska se pokazala više kao problem nego kao faktor stabilnosti ovih triju danas nepostojećih političkih zajednica. Sve ove države imale su zajedničko tržište i trgovačku politiku, od koje se odustalo kada su se raspale. Manje-više sve su smatrale da fiskalna suverenost, koju su u velikoj meri imale, treba da bude podržana sopstvenom trgovačkom politikom jer inače zajedničko tržište uslovljava fiskalne mere. A sledeći korak bio je osnivanje sopstvene centralne banke kako bi se monetizovali dugovi i finansirale nove obaveze.
Istorijski posmatrano, dakle, problem održanja Evropske unije nije zajednička centralna banka, zajednička trgovačka politika, pa ni nepostojanje snaga bezbednosti. Ona zavisi od sticanja prava na fiskalnu politiku (prava da oporezuje), koja je od značaja za socijalnu bezbednost i jednakost mogućnosti. Ovo, naravno, podrazumeva neki vid ustavnog sporazuma. Zemlje koje su mi poslužile kao poređenje imale su vojske, ali nisu imale ustave u pravom smislu te reči, usled čega ili uopšte nisu imale fiskalnu legitimnost ili je ona bila osporavana, posebno u oblasti socijalne bezbednosti i onima, kao što je obrazovanje, koje su u osnovi jednakih mogućnosti građana. Tako da budućnost EU zavisi, jednostavno rečeno, od toga hoće li doći do dogovora o nekim elementima fiskalne unije.
(Novi magazin)
Bonus video:
