“Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.” - Danilo Kiš -
Srbija je dobila “novog” predsednika. Vođa je inaugurisan u Vođu. Dakle, bilo kakva politička novina ili promena u Srbiji odavno je oksimoron. Srbija, za sada, nije proglašena kraljevinom, ali mora se nešto ostaviti i za zimu. Verovatno će uskoro biti novih izbora i drugih povoda. Što bi rekla jedna moja koleginica: ‘U Srbiji češće izlazim na izbore nego što kupujem cipele na štiklu.’ A ja opet kažem: šta ste glasali – glasali ste. U Srbiji izbora nema. Naprosto, bez slobodnih medija nema izbora. I to je najmanje što je opozicija morala da zna. I da u skladu sa tim svojim učešćem ne doprinosi izbornoj farsi.
Od Vođe smo, dan uoči ovog krunisanja u predsednika, saznali da je (pored svega) i lično crtao autoputeve i koridore. Priznajem, sledila mi se krv u žilama - jer dobri stari Staljin upravo je tako počeo. A zna se kakve su greške nastajale samo kada bi zaboravio da pomeri prst sa mape, na kojoj su putevi ucrtavani.
Nemam nameru da pišem o jučerašnjoj inauguraciji, osim da se osvrnem na taj detalj: Miroslavljevo jevanđelje, ispod Ustava. Vođa je položio zakletvu nad kopijom nastarijeg spomenika srpske pismenosti!? U Srbiji, zemlji sa milion i po nepismenih ljudi i još toliko lažnih diploma, Vođa je odabrao baš ovaj simbol – pisan ustavnom ćirilicom. Dirljivo. E sad, zašto je nepravedno zapostavio Dušanov zakonik, što i taj dokument nije stavio ispod Ustava? To će, valjda, kad bude krunisan za kralja. Za cara neće, valjda. Mada nije nemoguće da osveži ideju za koju se dve decenije zalagao – ideju o Velikoj Srbiji – sad, kad nam Velika Albanija i svi susedi stoje na putu. Ali neću dozvoliti mojoj upornoj racionalizaciji da nadvlada moju emotivnost, ovog puta. Stoga, neću više o Vođi.
O opoziciji ću, o njoj retko pišem. Upravo dok društvenim mrežama kruže nežne i srceparajuće fotografije “ujedinjene opozicije” sa jučerašnjeg protesta, razmišljam koliko je teško nositi se sa tom golemom tragedijom. Nemam potrebu za nekakvim etičkim cepidlačenjem o tome koliko je neprijatno da se neki ljudi nađu zajedno. To mi uopšte ne smeta, jer zapravo tu i ne postoje neke razlike. Drugo meni smeta.
Srpska opozicija htela je da se ujedini ali, tako izgleda, ne pre nego što se uveri da će Vođa zaista postati i predsednik države. Srpska opozicija je verovala, tako ispada, da je u nacionalnom interesu prvo Vođina pobeda na izborima - a potom bilo kakvo zajedničko opoziciono delovanje. Opozicija u Srbiji shvatila je, tako sledi, da treba da se ujedini tek u danu kada je “zlo krunisano”. Ta srpska opozicija, sva sastavljena od propuštenih prilika, usput nastavlja svoj putujući cirkus u kojem nas, kao grupa tužnih klovnova, sad uvereva u njihov ispravan sistem vrednosti. To je ista ona opozicija koja je govorila da je “rano”, kada je više desetina hiljada građana bilo na ulicama zbog fantomskog rušenja Savamale. I naravno, to je ista opozicija koja je pre svega dva ili tri meseca imala priliku da se ujedini i time pokaže zašto je važno stati na put ovom zlu. Pre krunisanja, na dugih pet godina.
Ako je tačna politička teorija po kojoj postoje samo dva oblika države: onaj u kojem je moguće režim srušiti na izborima i drugi, u kojem to nije moguće – onda se nameće pitanje šta o tome misli danas raznežena opozicija u Srbiji? Da li građani Srbije, odavno adaptirani na sve laži i prevare, na svu bedu i propast, u potpunosti zatrovani Vođinim medijima i njegovom apsolutnom vlašću - sad treba da glume da opozicija zna šta hoće? I da razdragani čekaju izbore u Beogradu da bi zaokružili ‘prave vrednosti’? Ne biva.
(Bojana Maljević je glumica i producentkinja, u slobodno vrijeme "tviteraš, ološ, strani plaćenik")
Bonus video:
