Čak i kada su efektne i drakonske, strategije ograničavanja kretanja ljudi samo usporavaju širenje respiratornog oboljenja Covid-19. Od kada je Svetska zdravstvena organizacija najzad proglasila pandemiju, ogromni napori se ulažu u razvijanja vakcine, jer samo ona može zaustaviti širenje ove bolesti. U ovoj trci s vremenom učestvuje oko 35 kompanija i akademskih institucija, a četiri su već započele testiranje na životinjama. Biotehnološka firma Moderna iz Bostona će u aprilu početi ispitivanje na ljudima.
Brzina razvoja ove vakcine je bez presedana, a omogućili su je pre svega rani kineski napori mapiranja genetskog materijala virusa Sars-Cov-2 koji izaziva oboljenje Covid-19. Kina je podelila svoja saznanja sa istraživačkim grupama širom sveta, koje sada uzgajaju živ virus i posmatraju kako on napada ljudske ćelije i izaziva bolest. „Brzina kojom smo proizveli ove kandidate vakcina nadovezuje se i na ranije investirano vreme u razvijanje vakcine za druge korona viruse“, kaže Ričard Hečet, direktor Koalicije za epidemiološke pripreme i inovacije (CEPI) iz Osla, neprofitne organizacije koja predvodi napore u finansiranju i koordinaciji razvijanja vakcine za Covid-19.
Korona virusi su nedavno izazvali još dve epidemije – teški akutni respiratorni sindrom Sars (severe acute respiratory syndrome) u Kini od 2002-4, kao i bliskoistočni respiratorni sindrom Mers (Middle East respiratory syndrome), koji je nastao u Saudijskoj Arabiji 2012. U oba slučaja je započinjan rad na vakcinama koji je bivao prekidan čim bi zaraza bivala zaustavljena. Novavax, kompanija iz Merilenda je sada prenamenila te vakcine za novi Sars-CoV-2, a ima još nekoliko kandidata vakcina spremnih za ispitivanje na ljudima ovog proleća. Moderna se oslanja i na raniji rad na vakcini protiv Mers virusa Nacionalnog instituta za alergiju i infektivne bolesti iz Merilenda.
Virus Sars-CoV-2 ima 80-90 odsto isti genetski materijal kao virus koji izaziva Sars, pa otuda i ime. Oba virusa sastoje se od traka ribonukleinske kiseline (RNK) unutar sferične proteinske kapsule pokrivene bodljama. Bodlje se vezuju za receptore na površini ćelija kojima su obložena ljudska pluća i prodiru u njih. Kada je unutra, virus preuzima sposobnost ćelije da se razmnožava i počinje da proizvodi sopstvene kopije, pre nego što napusti ćeliju i uništi je.
Sve vakcine su zasnovane na istom osnovnom principu. U naš imuni sistem one unose ceo patogen ili neki njegov deo, obično u formi inekcije sa malom dozom, kako bi izazvali sistem da proizvede antitela za taj određeni patogen. Antitela su neka vrsta imunološke uspomene i jednom stvorene telo uvek može ponovo da prizove ako je izloženo virusu.
Tradicionalno, imunizacija se postiže ili korišćenjem živog, oslabljenog dela virusa, ili celog virusa koji se deaktivira visokom temperaturom ili hemijskim putem. Oba metoda imaju svoje mane. Živi virus može da evoluira u domaćinu, postane virulentan i izazove bolest kod primaoca, dok će za postizanje neophodnog nivoa zaštite pomoću neaktivnog virusa biti potrebne veće ili ponovljene doze. Pojedini projekti Covid-19 vakcine su zasnovani na ovim oprobanim pristupima, dok drugi koriste novije tehnologije. Novavax, na primer, konstruiše „rekombinantnu“ vakcinu. Deo virusa koji će najverovatnije izazvati reakciju imunog sistema kod ljudi je genetski kod proteinske bodlje na površini Sars-CoV-2, koji se u ovoj proceduri izdvaja i lepi na genom bakterije ili kvasca, čime navodi mikroorganizme da proizvode velike količine proteina. Drugi pristupi, još noviji, su da se protein zaobiđe i da se vakcina gradi od samih genetskih instrukcija. Moderna i još jedna kompanija iz Bostona, CureVac, trenutno razvijaju svaka svoje Covid-19 vakcine.
Originalni portfolio Koalicije CEPI sastojao se od četiri finansirana projekta Covid-19 vakcine i bio je značajno naklonjen ovim inovativnim tehnologijama. Prošle nedelje najavljeno je partnerstvo vredno 4,4 miliona dolara (3,4 miliona funti) sa Novavaxom i projektom koji će predvoditi Univerzitet Oksford. „Naše iskustvo u razvoju vakcine je da ne možete predvideti probleme“, kaže Hečet. Drugim rečima, raznovrsnost je ključna. A faza u kojoj su problemi najverovatniji su klinička ispitivanja, odnosno ispitivanja na ljudima koja uskoro počinju.
Klinička ispitivanja prethode traženju dozvola za proizvodnju i najčešće obuhvataju tri faze. Prva uključuje nekoliko desetina zdravih volontera na kojima se testira bezbednost vakcine i prate neželjeni efekti. U drugoj fazi, koja uključuje nekoliko stotina ljudi, obično u onom delu sveta koji je pogođen bolešću, posmatra se da li je vakcina efikasna. U trećoj fazi se ponavlja isti postupak, ali sa nekoliko hiljada ljudi. U svim fazama je prisutna visoka stopa opadanja uspešnosti eksperimentalne vakcine. „Neće svi konji koji započnu trku stići do cilja“, kaže Brus Gelin koji predvodi globalni program imunizacije za Sabin institut za vakcinaciju iz Vašingtona, koji sarađuje sa CEPI u razvoju Covid-19 vakcine.
Postoje dobri razlozi za to. Ili su kandidati vakcina nebezbedni, ili nisu efikasni, ili oba. Provera i odbacivanje loših rešenja su neophodni. Zbog toga je važno da se klinička ispitivanja ne preskaču i ne požuruju. Zakonske dozvole za proizvodnju se mogu ubrzati ako su prethodno bili odobreni slični lekovi. Godišnja vakcina protiv gripa je, na primer, proizvod dobro razrađenog procesa u kome se svake godine ažurira samo nekoliko modula. U poređenju sa tim, Sars-CoV-2 je potpuno nov patogen kod ljudi i mnoge tehnologije koje se koriste da bi se napravila vakcina za njega nisu testirane. Na primer, do sada nije odobrena nijedna vakcina zasnovana na genetskom materijalu, RNK ili DNK. Dakle, kandidati Covid-19 vakcina se moraju tretirati kao potpuno nove vakcine i, kako kaže Gelin, „Iako postoji pritisak da radimo najbrže što možemo, važno je da ne preskačemo neophodne korake u ovom postupku.“
Primer loše prakse je vakcina koja je 60-ih godina prošlog veka proizvedena protiv respiratornog virusa koji izaziva simptome slične prehladi kod dece. Ispostavilo se da ona pogoršava simptome kod zaražene dece. Vakcina je naknadno modifikovana i problem je eliminisan. Sličan efekat primećen je i kod životinja kojima je data rana eksperimentalna verzija Sars vakcine. Ako će ta vakcina biti prenamenjena za Sars-CoV-2, neophodno je obaviti stroge bezbednosne provere kako bi se isključio rizik pogoršanja bolesti.
Ovo su razlozi zašto je potrebno deset i više godina da kandidati vakcina dobiju dozvole za upotrebu. Predsednik Tramp je izazvao zbrku kada je na sastanku u Beloj kući 2. marta vršio pritisak da vakcina bude spremna do američkih izbora u novembru, što je nemoguć rok. „Kao i mnogi vakcinolozi, ne mislim da ova vakcina može da bude spremna za manje od 18 meseci“, kaže Analis Vajlder-Smit, profesorka novih infektivnih bolesti na Londonskoj školi higijene i tropske medicine. I ovaj rok je prekratak i podrazumeva da se tokom kliničkih ispitivanja neće pojaviti značajniji problemi.
Treba imati na umu još jednu potencijalnu prepreku. Kada vakcina bude odobrena biće potrebna u velikim količinama, a mnoge organizacije uključene u trku za Covid-19 vakcinu nemaju kapacitete za to. Razvoj vakcine je rizičan poduhvat u poslovnom smislu zato što mali broj kandidata stiže do kliničke upotrebe. Pogoni za proizvodnju su često prilagođeni određenim vakcinama i nije komercijalno izvodljivo planirati proizvodnju kada ne znate da li će vaš proizvod stići do tržišta. CEPI i slične organizacije postoje da bi podelile rizik i pružile podsticaj da se razvijaju potrebne vakcine. CEPI investira u razvoj Covid-19 vakcine i paralelno jača proizvodne kapacitete. Ovih dana je otvoren njihov konkurs za tu namenu u vrednosti od dve milijarde dolara.
Kada vakcina protiv Covid-19 bude odobrena, pojaviće se sledeći niz izazova. „Proizvodnja vakcine koja je dokazano bezbedna i efikasna kod ljudi predstavlja tek trećinu puta ka globalnoj imunizaciji“, kaže zdravstveni ekspert Džonatan Kuik sa Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini, autor knjige Kraj epidemije (2018). „Biologija virusa i tehnologija razvoja vakcine su ograničavajući faktori, ali politika i ekonomija će biti veće prepreke imunizaciji.“
Teško je osigurati da vakcine stignu do onih kojima su najpotrebnije. Ovo je izazov čak i za države koje imaju razrađene planove za to. U slučaju pandemije gripa, na primer, u Britaniji bi prioritet kod vakcinacije imali zaposleni u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, kao i oni za koje postoji najveći medicinski rizik, uključujući decu i trudnice. Glavni cilj je da se smanji broj obolelih i stopa smrtnosti.
U slučaju pandemije države se međusobno nadmeću u obezbeđivanju dovoljnog broja vakcina za svoje građane. Pandemije obično najgore pogađaju zemlje sa ranjivim i nedovoljno finansiranim sistemima zdravstvene zaštite, čime se stvara inherentni disbalans između potrebe i kupovne moći. Tokom pandemije gripa H1N1 2009, na primer, celu zalihu vakcina otkupile su države koje su to sebi mogle da priušte. Zamisliv je i scenario po kome Indija, važan snabdevač vakcina razvijenih zemalja, donosi racionalnu odluku da vakcine iskoristi kako bi prvo zaštitila sopstvenih 1,3 milijarde stanovnika pre nego što započne izvoz.
Svetska zdravstvena organizacija povezuje vlade, dobrotvorne fondacije i proizvođače vakcina radi dogovora o pravednoj globalnoj strategiji distribucije vakcina. Organizacije kao što je Gavi, alijansa za vakcinaciju, osmišljavaju inovativne mehanizme za prikupljanje finansijskih sredstava na tržištu kako bi osigurali snabdevanje siromašnih zemalja. Ali svaka pandemija je drugačija, a predlozi SZO nisu obavezujući. „Pitanje je šta će se desiti u situaciji vanrednog stanja unutar država“, kaže Set Barkli, direktor Gavija.
Ostaje da vidimo kako će se stvari razvijati. Profesorka Vajlder-Smit kaže da će „pandemija verovatno doživeti vrhunac i opadanje pre nego što budemo imali vakcinu“. Ona bi i dalje mogla da spasi mnoge živote, naročito ako virus postane endemičan ili višegodišnji kao grip, uz seriju sezonskih izbijanja. Do tada, naša nada je u ograničenju zaraze. Zato perite ruke.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: N. Duhaček)
Bonus video:
