Francuskoj je 4. januara objavljen novi roman Mišela Uelbeka, pod naslovom „Serotonin”. Roman je preveden i na srpski, i uskoro će ugledati svjetlost dana sa zaštitnim znakom beogradske izdavačke kuće „Booka”. Prenosimo ovde mini-esej o „Serotoninu” i kratku autorovu biografiju koje potpisuje Vladimir D. Janković, prevodilac ovog i nekolikih prethodnih Uelbekovih dela, kao i širi odlomak iz novog romana najpoznatijeg francuskog pisca današnjice.
„Serotonin” je poslednji roman Mišela Uelbeka. Pisac je još živ, nikoga nije čak ni slagao da mu je ovo poslednji roman, ali „Serotonin” je ipak to: poslednji roman Mišela Uelbeka.
Oko toga nema nedoumice. Ostaje jedino pitanje modaliteta: da li je to poslednji roman Mišela Uelbeka, pisca čiji rad čovečanstvo manje ili više angažovano prati poslednjih četvrt veka, ili je to poslednji roman OVOG Mišela Uelbeka, ovog koji je još živ, a ovom knjigom je kročio među onostrane, pa će naredne knjige objavljivati isključivo pod svojim ovozemaljskim pseudonimom, neka to ostane „Mišel Uelbek”, šta ima veze kad to više neće biti ONAJ?
"Serotonin"„Serotonin”, isto tako, ne moramo doživeti kao poslednju knjigu njenog autora, bio taj autor ovaj, onaj ili bilo koji – „Serotonin” je, sam po sebi, poslednja ljudska knjiga. Posle te knjige ne mora se više pisati; što bismo bili toliko uskogrudi, dosta se ljudski rod razmetao književnošću i nadmetao u njoj, možda je došlo vreme da počnu da pišu majmuni, ili roboti, ili nešto treće. Naprečac zaokruživši svoju životnu putanju, skrativši je u vazda slućenu, ali tek na kraju smotanu omčicu koja se pretvara u krst, Uelbekovo drugo Ja, ili prvo Ti, Floren-Klod Labrus, ne ostavlja nam prostora ni da dišemo, a kamoli da naučimo nešto iz njegovih grešaka. Na greškama, uostalom, samo budale uče; kao što se jedino umni i osećajni ljudi dva, tri, četiri puta spotiču o isti kamen. U „Serotoninu” ima svega, ali, u isto vreme svega toga i nema: i antidepresiva, i pedofilije, i decoubistva, i krvavih poljoprivredničkih demonstracija, i starih ljubavi, i suicida. Ova knjiga, ovo brutalno SUŽENJE područja čovekove borbe, tako daleko, a tako blizu onom PROŠIRENJU s kojim je Uelbek, i ne hoteći to, ustalasao zapadnu žabokrečinu sredinom devedesetih – dolazi nam ne kao lek, ne kao svetlo na kraju tunela, već kao dobar dvogled i precizan karabin, valjano oružje za borbu protiv neprijatelja koji nam je stalno na nišanu, a koji tako strašno, tako nedvosmisleno liči na - naš život.
* * *
Pesnik, esejista i romansijer Mišel Uelbek već četvrt veka slovi za jednu od malobrojnih gromada savremene svetske književnosti. Mnogi su se, istina, upinjali i upinju da svoja dleta i pijuke okušaju na toj gromadi, da je skrešu i oskvrnu, ali možda upravo ta postojana agresivnost određenog segmenta planetarne kulturne javnosti i pogoduje ovom teskobnom odmetniku, odnedavno, inače, nosiocu francuske Legije časti, visokog priznanja njegove otadžbine, koja ga niti voli, niti može voleti onoliko koliko bi njenom vlastitom dostojanstvu pristajalo.
Uelbek (rođen 26. februara 1956, po nekima 1958, u Sen Pjeru na ostrvu Reinion), inače diplomirani agronom, ime u francuskim književnim krugovima prvo je sticao i gradio kao pesnik, da bi se izvan granica svoje zemlje pročuo već zahvaljujući svom romanesknom prvencu, delu „Proširenje područja borbe” (1994). Uslediće romani „Elementarne čestice” (1998), „Platforma” (2001), „Mogućnost ostrva” (2005) i „Karta i teritorija” (2010), a status živog klasika, brutalno osporavanog i nezaustavljivo voljenog, obezbedio je romanom „Pokoravanje” (2015), vizionarskim delom u kojem predviđa skoru pobedu muslimana na demokratskim izborima u Francuskoj. Na evropsku i svetsku književnu trpezu ovih je dana – bez preterane pompe, čak uz izvesnu dozu mistifikatorske diskrecije – iznet novi specijalitet iz kuhinje iskusnog majstora: roman „Serotonin” opravdaće očekivanja iskrenih uelbekofila, a razočarati one koji su snatrili da, posle gigahita kakvo je bilo „Pokoravanje”, pisac neminovno kreće stvaralačkom nizbrdicom što vodi u smiraj volje i talenta.
Serotonin, odlomak
Otkad je poznajem, Juzu je radila u Japanskom kulturnom centru, na keju Branli, na petsto metara od stana, ali ipak je na posao išla biciklom, onim glupim holandskim biciklom koji je kasnije morala da uteruje u lift, a držala ga je u dnevnoj sobi. Tu sinekuru su joj, pretpostavljam, obezbedili bili roditelji. Ni tad, inače, nisam tačno znao čime su se njeni roditelji bavili, ali su nesporno bili bogati ljudi (kći jedinica bogatih roditelja, tako nastaju ljudi poput Juzu, ma iz koje zemlje, ma iz koje kulture), verovatno ne baš ekstremno bogati, nisam baš imao utisak da joj je otac predsednik upravnog odbora Sonija ili Tojote, već pre neki funkcioner, činovnik na nekom višem položaju. Njoj je, kako mi je objasnila, bilo povereno da „podmladi i modernizuje” program kulturnih manifestacija. Nije to bio nikakav luksuz: brošura koju sam uzeo kad sam prvi put bio kod nje na radnom mestu odisala je smrtnom dosadom: radionice za origami, ikebanu i tenkoku, predstave kamišibaija i svirka na džomon bubnjevima, konferencije o igri Go i putu čaja (škola Urasenke, škola Omotosenke); retki japanski posetioci bili su prava živa nacionalna bogatstva, ali u bukvalnom smislu, budući da je većina imala najmanje devedeset godina, lakše je bilo svrstati ih u umiruća nacionalna bogatstva. Rečju, dovoljno je bilo da organizuje jednu ili dve izložbe mangi, jedan ili dva festivala posvećena novim tendencijama u japanskoj porno industriji, i da time ispuni preuzete obaveze; it was quite an easy job.
Prošlo je već bilo šest meseci kako sam prestao da idem na te izložbe koje je organizovala Juzu, i to posle one posvećene Daikičiju Amanu. Taj fotograf i video-umetnik prikazivao je slike nagih devojaka, tela prekrivenih raznim ogavnim životinjama poput jegulja, hobotnica, bubašvaba, člankovitih crva... U jednom njegovom videu, neka Japanka zubima hvata pipke hobotnice koja izlazi iz ve-ce šolje. Mislim da nikad u životu ništa tako odurno nisam video. Na nesreću, i te večeri sam, kao i obično, prišao posluženju pre nego što ću se zainteresovati za izložene radove; dva minuta kasnije, morao sam da trčim do toaleta u kulturnom centru i tamo ispovraćam pirinač i presnu ribu.
Vikendi su bili pravo mučenje, mimo toga, mogao sam i čitave nedelje da preguram a da maltene i ne vidim Juzu. Kad bih ja polazio u Ministarstvo poljoprivrede, ona je još spavala da top ne može da je probudi – retko je ustajala pre podneva. A kad bih se vraćao s posla, negde oko sedam uveče, ona gotovo nikad nije bila tu. Verovatno iz kuće tako kasno nije izbivala zbog posla, naposletku, bilo je to sasvim normalno, ona je imala tek dvadeset šest, a ja dvadeset godina više, želja za društvenim životom jenjava kako čovek sazreva, u jednom trenutku kažeš sebi da si tu već video sve što ima da se vidi, osim toga, ja sam bio instalirao kablovsku u sobi, imao sam pristup svim sportskim kanalima, i mogao sam da pratim nacionalne fudbalske šampionate u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Španiji i Italiji, što je, razume se, značilo da sam sebi obezbedio višečasovnu razonodu, da je Paskal znao za kablovsku, možda bi i neku drugu pesmu pevao, a pritom sam ja to kod SFR-a uzeo po istoj ceni kakva je i drugih operatera, i nisam mogao da shvatim zbog čega SFR u svojim reklamama ne stavlja akcenat upravo na tu čudesnu ponudu sportskih sadržaja, ali dobro sad, valjda ljudi znaju šta rade.
Ono što je, međutim, bez sumnje bilo podložnije kritici, sa stanovišta onoga što obično podrazumevamo pod pojmom morala, bilo je to što je Juzu – u to sam već bio ubeđen – često umela sebi da priušti užitak u „raskalašnim večerinkama”. Jednom takvom zgodom pravio sam joj društvo, otišao s njom, bilo je to na samom početku naše veze. Veče su priredili u nekoj vili na keju Betin, na ostrvu Sen-Luj. Predstavu nisam imao koliko bi mogla da iznosi vrednost jedne takve nekretnine na tržištu, dvadeset miliona evra, možda, kako god bilo, tako nešto u životu nisam video. Učestvovalo je njih stotinak, dva muškarca na jednu ženu, tako otprilike, muškarci su, inače, sve u svemu bili mlađi od žena, a i osetno nižeg društvenog statusa, većina njih je, štaviše, nesporno odgovarala opisu „momaka iz predgrađa”, te ja u jednom trenutku pomislih: da li ovima treba nešto platiti, premda sam maltene istog časa skapirao da verovatno nema potrebe da im se plaća, za većinu muškaraca besplatna jebačina sama je po sebi čist dobitak, a sem toga, bilo je tu i šampanjca, i kolačića raznih, i sve je to bilo posluženo u tri velika salona, sve iz jednog prelaziš u drugi, tamo sam ja, uostalom, i proveo to veče.
Ničeg tu seksualnog nije ni bilo, u tim salonima, izuzev što su žene bile izrazito erotski odevene, kao i toga što bi svaki čas parovi, ili grupe, kretali uz stepenice što vode ka sobama ili, na kontrastranu, u podrum, i već na osnovu toga nije moglo biti nikakve sumnje oko toga o kakvoj je vrsti okupljanja reč.
Posle nepunih sat vremena, postalo je očigledno da kod mene ne postoji ni najmanja namera da odem i svojim očima vidim šta se valja iza sedam brda; klopnuo sam nešto, i to je bilo sve. A onda je Juzu pozvala uber taksi. U povratku mi ništa nije prebacivala, ali se, isto tako, kod nje nije mogla nazreti ni trunka žaljenja, ni trunka stida; nije, pravo govoreći, ni jednom jedinom rečju aludirala na to što se te večeri desilo, a ni kasnije nikada o tome neće pričati.
U mojim očima, to ćutanje je samo bilo potvrda stare hipoteze da ona nije odustala od svojih omiljenih vidova zabave, i tako sam jedne večeri poželeo da konačno saznam na čemu sam, besmisleno je to bilo, istina, ona je svaki čas mogla da se vrati, a i kopati po kompjuteru žene s kojom živiš nije baš neka časna rabota, čudna je, zaista, ta naša potreba da znamo, da saznamo, na kraju krajeva, možda je ta reč „potreba” pomalo i prejaka, recimo da su te večeri na televiziji bile samo neke očajne utakmice.
Pregledajući mejlove po gabaritu, lako sam izdvojio desetak uz koji su bili prikačeni i video-snimci. U prvom filmu, moja devojka se nalazila u žiži redaljke klasičnog tipa: drkala je, pušila, a tucala su je njih petnaestorica, otprilike, koji su bez žurbe čekali da dođu na red i uredno koristili prezervative za vaginalnu i analnu penetraciju; niko nije izgovarao ni jednu jedinu reč. U jednom trenutku pokušala je da uzme dve kite u usta, ali nije uspela. Potom su pak muškarci počeli da joj svršavaju po licu, koje se, iz trenutka u trenutak, sve manje videlo od sperme, da bi naposletku ona i zažmurila.
Sve je to bilo više nego dobro, mislim, ako tako mogu reći; nisam bio preterano iznenađen, ali bilo je tu i nečeg drugog što me je kosnulo kudikamo više: odmah sam prepoznao ambijent u kojem se sve to dešava, taj video bio je snimljen u mom stanu, konkretniji da budem: u sobi mojih roditelja, a to mi se već ni najmanje nije dopalo. Mora biti da je iskoristila jedno od mojih službenih putovanja u Brisel, a bilo je prošlo već više od godinu dana kako sam na ta putovanja prestao da odlazim, što će reći da je to bilo snimljeno na samom početku naše veze, dakle u vreme kad smo se nas dvoje još tucali, kad smo se, štaviše, mnogo tucali, mislim da nikad u životu nisam toliko jebao, ona je bila manje-više non-stop raspoložena za tucanje, na osnovu čega sam ja tad zaključio da je zaljubljena u mene, što možda i jeste greška u analizi, ali ako to i jeste, onda je svakako greška koju u analizi pravi većina muškaraca, ili to možda uopšte i nije greška, nego tako funkcioniše većina žena (kako to piše u delima iz popularne psihologije), takav im je softver (kako se kaže u političkim debatama u Senatu), te bi u tom slučaju Juzu bila izuzetak od pravila.
Najbolju potvrdu da je ona zaista bila izuzetak predstavljao je drugi video. Ovoga puta radnja se nije odigravala kod mene u stanu, pa ni u onoj vili na ostrvu Sen-Luj. Dok je ono na ostrvu Sen-Luj bilo čista klasa, sve minimalistički, crno-belo, dotle je to novo mesto bilo raskošno, buržujsko, sa stilskim nameštajem, pomisli čovek odmah da je to negde na Aveniji Foš, kod nekog bogatog ginekologa ili, možda, televizijskog voditelja na vrhuncu karijere, tek, bilo kako bilo, Juzu je prvo drkala na nekom otomanu pre nego što će skliznuti na patos prekriven tepihom sa, otprilike, persijskim motivima, na kojem je doberman srednjeg uzrasta penetrirao u nju s revnošću po kojoj je njegova rasa i inače poznata. Potom je reditelj promenio ugao i, dok ju je doberman i dalje trpao (psi, inače, ejakuliraju veoma brzo u prirodnim uslovima, ali ženska pička sigurno se znatno razlikuje od kučkine, nije pseto znalo šta ga je snašlo), Juzu je jednom bul-terijeru prvo lizala kitu, a onda je uzela u usta. Bul-terijer, bez sumnje mlađi od dobermana, svršio je posle nepunih minut vremena, da bi ga odmah odmenio jedan bokser.
Posle tog psećeg mini-gengbenga, prekinuo sam s gledanjem, sažalno mi bilo, ali najviše zbog pasa, dok, u isto vreme, nisam mogao da odagnam primisao kako je za jednu Japanku (bar na osnovu onog što sam ja uspeo da primetim a u vezi s je s mentalitetom tog naroda) spavati s jednim Zapadnjakom maltene već isto kao imati snošaj sa životinjom. Pre nego što ću izaći iz roditeljske sobe, presnimio sam sve te video-zapise na USB fleš. Juzuino lice bilo je više nego prepoznatljivo, a ja sam već snatrio kako da celu tu emancipaciju, celo to oslobađanje podignem na još viši nivo, pri čemu se moj plan, sasvim jednostavno (dobre ideje uvek su jednostavne), svodio na to da je bacim kroz prozor. Izvesti to u praksi ne bi bilo ni najmanje teško. Prvo ju je trebalo napiti, pod izgovorom da je reč o piću fenomenalnog kvaliteta koje sam, kao, dobio od nekog malog lokalnog proizvođača šljiva iz Voža, ona je na takve specifikacije bila vrla osetljiva, u tom smislu zaista je ostala prava turistkinja. Japanci, i Azijci uopšte, vrlo slabo podnose alkohol, zato što kod njih slabo funkcioniše aldehid-dehidrogenaza 2, koja omogućava pretvaranje etanola u sirćetnu kiselinu. Za nepunih pet minuta utonula bi u alkoholni stupor, znam već na osnovu iskustva; meni bi, dakle, preostalo samo da otvorim prozor i izbacim njeno telo, nije imala ni pedeset kila (gotovo isto koliko njen prtljag), uspeo bih bez ikakvih teškoća da je odvučem do prozora, a pad s dvadeset devetog sprata niko ne bi preživeo.
Kasnije bih taj nesrećan slučaj pripisao pijanstvu, sve bi to delovalo i više nego uverljivo, ali ja sam gajio ogromno, možda i preterano poverenje u policiju moje zemlje, tako da bih radije odmah priznao: sa svim tim video-snimcima, mislio sam ja, mogao bih da računam na olakšavajuće okolnosti. U članu 324 Krivičnog zakonika iz 1810. piše da „ubistvo koje suprug počini nad suprugom, ili ona nad njim, podleže krivičnom gonjenju (…) pa ipak, u slučaju preljube, što je predviđeno članom 336, ubistvo koje suprug počini nad svojom suprugom, ili nad njenim saučesnikom, u trenutku kad ih zatekne na delu u svom bračnom domu, ne podleže krivičnom gonjenju”. Drugim rečima, da sam one večeri kad su bile orgije potegao kalašnjikov, pod uslovom, naravno, da je još Napoleon bio na vlasti, bez problema bi mi progledali kroz prste. Ali mi nismo živeli u Napoleonovoj eri, čak ni u epohi Razvoda na italijanski način, i ja sam, posle brze pretrage na internetu, ustanovio da zatvorska kazna za zločin iz strasti počinjen nad bračnim drugom iznosi, u proseku, sedamnaest godina; neke feministkinje ni time nisu bile zadovoljne, tražile su najstrože kazne i zalagale se za uvođenje pojma „feminicid” u Krivični zakonik, što je meni bilo prilično zabavno, jer me je odmah asociralo na insekticide i raticide. Bilo kako bilo, činilo mi se da je tih sedamnaest godina ipak premnogo.
S druge strane, međutim, razmišljao sam o tome kako u zatvoru zapravo i nije tako loše, nemaš više nikakvih problema s birokratijom, a zbrinut si medicinski, glavna neugodnost je to što moraš neprestano da se biješ i da te sodomizuju drugi zatvorenici, ali možda su, kad čovek malo bolje razmisli, uglavnom pedofili ti koje drugi ponižavaju i jebu u bulju, ili neki mnogo slatki mladi momci s malim, anđeoskim guzama, krhki delinkventi iz visokog društva koji padnu na neku glupost, zbog crte koke, ja sam više bio snažne građe, zdepast i pomalo alkoholičar, moj profil je, u stvari, više odgovarao profilu prosečnog osuđenika.
„Poniženi i jebani”, dobar naslov bi to bio, treš varijanta Dostojevskog, i Dostojevski je, činilo mi se, pisao nešto o zatvorskom svetu, možda je tu nešto moglo i da se primeni, ali ja nisam imao vremena da proveravam, trebalo je brzo da donesem odluku, a imao sam utisak da bi tip koji je ubio ženu da „osveti svoju čast” mogao da uživa i izvesno poštovanje kolega zatvorenika, to mi je bar govorilo moje slabo poznavanje psihologije u zatvorskom okruženju.
Bonus video:
