Ivan Čolović (1938, Beograd) se bavi izučavanjem političkih mitova. Osnivač je i urednik (1971), a od 1988. i izdavač kultne edicije “Biblioteka XX vek”, u koji je dosad objavljeno 170 naslova.
Dobitnik je Herderove nagrade (2000), a 2001. odlikovan je francuskim ordenom viteza Legije časti. Godine 2010. dodijeljena mu je titula počasnog doktora, honoris causa Varšavskog univerziteta.
- Jedna od Vaših knjiga koje su kod čitalačke publike zavrijedile veliko interesovanje nosi naslov Balkan - teror kulture?
Volim provokativne naslove, hoću reći, naslove koji provociraju čitanje. Takav je i naslov ove moje knjige. Mogao je on da bude i manje provokativan, pa da, na primer, glasi - Nacionalističke kulture. Jer u knjizi je o tome reč, o kulturi u službi nacionalizama, u službi nacionalističke politike. Ima istine u tome da nacionalizam šteti kulturi, da stoji nasuprot nje, ali još važnija i, na žalost, uglavnom neshvaćena istina je da je kultura srž nacionalizma. Razume se, mislim na kulturu svedenu na medijum takozvanog nacionalnog duha, odnosno, kako se to danas kaže, nacionalnog identiteta.
Nacionalizam, i to njegova najgora, etnonacionalistička verzija, ideološki je temelj postjugoslovenskih država. Obnovitelji i konstrukltori postjugoslovenskih nacija, odnosno njihovih identiteta, nisu se ustručavali da poreknu istorijsko, kulturno, jezičko, mentalno zajedništvo jugoslovenskih naroda i da ih uteraju u kalupe jedinstvenih i međusobno potpuno različitih nacija, sa autnomnom nacionanom kulurom, jezikom, istorijijom, duhom, dušom itd. To kulturno razbijanje je bilo praćeno većim nasiljem i motivisalo je veće nasilje nego političko rasturanje Jugoslavije
- Svjedoci smo poplave nacionalizama u našim zemljama. Ima li suštinskih razlika u matricama na kojima nacionalizmi počivaju i funkcionišu i ko od toga profitira, a ko gubi?
Kao što su istoričari nacionalizma odavno primetili, za njega je karakteristično da svuda govori istim jezikom, da svaki nacionalizam nudi gotovo identične slike svoje nacije, iste priče, iste mitove: naš narod je stariji od svih drugih, srastao je sa svojim tlom, od boga je izabran da bude primer drugima. I iste žalopojke: neshvaćeni smo, okruženi neprijateljima, iznutra ugroženi od izdajnika. I tome slično, i toma podobno. A nacionalisti se ljute kad im ukažete na tu istovetnost matrice nacionalističkog diskursa, da ih nacionalizam čini međusobno sličnima više nego bilo šta drugo. Kako je primetio Đerđ Konrad - a toga se se često setim: Komparatisti su za nacionaliste bezobrazni tipovi.
Ko dobjija u nacionalizmu? Političari pre svega, jer isticanjem takozvanih nacionalnih problema u prvi plan, na primer - kad je reč o Srbiji - problema Kosova, mogu da zanemare druge probleme, pre svega socijalne. I dobitnik je poeta, novinar, historik, majstor koji će opevati slavu i tugu nacije pa onda i sam biti slavljen i, kad umre, zakopan uz državne počasti. Gubitnik je svako ko to prihvati, ko na to naseda, ko misli da dok traje borba za našu dragu, ugroženu i napaćenu naciju, nije važno što nemam para da popravim zube, da školujem dete, da kupim cipele, da popravim kupatilo, da tražim da se uvede kanalizacija.
- Nerijetko govorite i pišete o mitovima i pri tom ih razgrađujete, ukazujući na koji način oni opijaju nacije. Takva je situacija i sa Vašom knjigom Smrt na Kosovu polju. Šta je u tom mitu toliko snažno da danas, nakon što je Kosovo nezavisna država i dalje jeste goruća tema ne samo u Srbiji, nego, recimo i kod nas, u Crnoj Gori?
Kosovski mit i danas ima status srpske svete priče. Ključ za razumevanje i tumačenje tog mita - uostalom i svakog drugog mita - nije u tome šta mit kazuje, nego ko ga kazuje. A mit može da kaže razne stvari, često međusobno nespojive. Drugim rečima, priča o Kosovskom boju je politički mit sve dok postoji neki priznati autoritet (minister, akademik, episkop, general) koji tu priču nudi kao nedodirljivu, zaštićenu svetinju. Kad kažem “svetinja”, “sveta priča” nemam nameru da budem ironičan ili da se izražavam u metaforama.
Zaista je reč o svetosti u pravom smislu, jer je nacionalizam - kako su mnogi njegovi tumači primetili, a i ja se njima pridružujem - jedna vrsta sekularne religije, religije koja slavi naciju kao pagansko božanstvo. I što je važno naglasiti, kao i u religijama koje slave Boga, nije neophodno da verujete u to što vam religija nudi kao istinu, ali je neophodno da ponuđeno ne dovodite u pitanje ako hoćete da budete prihvaćeni kao član nacionalne zajednice.
- Da li kosovski mit jeste jedan od razloga zbog kojeg je možda srpski nacionalizam toliko agresivan i zbog kojeg se stalno govori o jedinstvu srpskog naroda bez obrzira na neosporne državne granice?
Kosovski mit je imao različite funkcije u pojedinim razdobljima srpske i balkanske istorije. Kad je formiran - početkom XIX veka - on je najpre korišćen za mobilisanje boraca u ustancima protiv Osmanlija, a krajem XIX i početkom XX veka mit o Kosovu - na primer, u delu Ivana Meštrovića - poslužio je borbi Južnih Slovena za ujedinjenje i osamostaljenje od Austro-Ugarske. U oba slučaja, može se govoriti o emancipatorskom potencijalu kosovskog mita. Ali, u drugim istorijskim kontekstima, kosovski mit je bio u službi imperijalizma i osvajanja, i tada se može govoriti, i govorilo se (Miodrag Popović u knjizi Vidovdan i časni krst), o negovoj ulozi u mobilizaciji za politiku i ratove etničkog čišćenja.
- Usljed sve teže ekonomske situacije, a sve snažnije artikulisanih nacionalnih ideologija i mitova i crkva se “povampirila” i čini se da decenijama nije bila jača. Svjedoci smo da crkveni velikodostojnici šalju brojne političke poruke (a nerijetko i poruke mržnje). Kolika je zapravo uloga crkve u širenju nacionalističkih ideja?
I u vezi s pitanjem odnosa crkava i nacionalizma dobrodošla je istorijska perspektiva. Kao što je dobro poznato, istorija naših balkanskih nacija tesno je povezana sa crkvama. A zna se i to da su nacionalnost i veroispovest često bile i do danas ostale shvaćene kao manje-više ista stvar. Međutim, ima primera da su crkve ustajale protiv nacionalizma, na primer Srpska pravoslavna crkva u Vojvodini je u drugoj polovini XIX veka vodila legalističku politiku, i žestoko se protivila pokušajima da se crkveni sveci i praznici upotrebe za propagandu srpskog nacionalnog pokreta. Uradila je sve kako bi 1889. godine sprečila organizoavenje proslave 500. godišnjice Kosovske bitke u manastiru Vrdnik, gde su tada bile mošti kneza Lazara. Međutim, u naše vreme crkve su u prvim redovima etnonacionalističkih politika. Ne znam kako vernici prihvataju to što njihove crkve veru u Hrista zamenjuju verom u naciju, što svoje svetinje stvaljaju na raspolagsnje žrecima nacionalističkih kultova i liturgija. Ako biste ovde kod nas potražili nekog ko veruje u Boga, teško da biste ga našli u nekoj od naših crkava.
- Šta se dešava sa ljevicom? Koji su to mehanizmi da se lijeve ideje vrate u svijest naših građana?
Problem je što se danas levica ne vidi kao jasna i obećavajuća alternativa. Ljudima nije baš najjasnije da li je levica u našim parlamentima, u našim vladama, u Hrvatskoj SDP, u srbiji SPS, u Crnoj Gori DPS, u BiH SPRS. Ili je prava levica u malim vanparlamentarnim stranka i grupama koje se zalažu za temeljne socijalne reforme i zaštitu radničkih prava, ili su autentični levičari u radiklamnim neokomunističkim grupama i organizacijama koje hoće revoluciju, to jest rušenje kapitalističkog poretka. Ni ja se ne snalazim najbolje u ovom obilju levica, ali mogu reći šta mi je u njihovim programima, odnosno u izjavama njihovih predstavnika blisko i prihvatljivo, u kom smislu sam i ja nalevo naheren. Dakle, bliski su mi antifašizam i antinacionalizam, bliska i je ideja da klase i dalje postoje iako se o njima ne govori, blisko mi je otvranje prema novom postjugoslovenskom zajedništvu i... pa i to je dovoljno da mogu reći da sam i ja nekakav levičar.
Bonus video:
